Fransoa i Simon su otišli u grad kako bi kupili sve što im je Lola zapisala, a usput su kupili i poklone. Fransoa je zastao pored jednog izloga i pogledao divnu roze haljinu koja je stajala unutra, ali je znao da nema za koga da je kupi pa je nastavio dalje. Ona nije htela moje haljine, kao ni nakit. Nije htela ništa od mene. Sreli su se kod kočije kao što su se i dogovorili pre nego što su otišli u kupovinu. 'Kupio sam princezici haljinicu, valjda će joj biti taman?' Simon je pogledao zamišljeno u Fransou. 'Ta mala brzo raste.' Fransoa se nasmejao "Raste. Siguran sam da će joj biti taman. To će joj biti prva haljinica. Uvek je nosila odelca koja joj je Sa..." zaustavio se kad je shvatio šta je hteo da kaže, njeno ime, pa se ispravio i nastavio, "majka napravila." Simon ga je gledao. 'Zašto nećeš da izgovoriš njeno ime?' "Tako mi je lakše. Moram da je zaboravim." 'U tome se slažem, ali ne ide to tako lako.' "Ne moraš da mi pričaš da li ide ili ne ide lako. Znam da ne ide lako, osećam to. Dao bih sve samo da je još jednom vidim, zagrlim, poljubim..." Zavrteo je glavom. "Moram da je zaboravim."