"Nisam jošprimetilada bi ostao bezreči,uvek imaš neke komentare."

"To je i meni čudno. Jako čudno."

Nasmeši se "Možda ti jednostavno prija to,da ti neko stavlja takve komplimente."

"Možda... ali mi se ne sviđa kada sam bez reči."

"Jer jednostavno nije u tvom karakteru,zar ne?"

"Nije. Ja moram da imam reči i odgovore na sve."

"Znam,da moraš" nasmeši se.

Nasmeje se "Eto vidiš."

"A jel bilo toliko loše da si-verojatno prvi put u životu-ostao bez reči?"

"Nije bilo tako loše. Možda zato što se to desilo sa tobom."

Nasmeši se "Možda."

"Hmmm."

"Šta?" gleda ga.

"Ništa," gleda u nju.

"Dobro,mislila sam da si se nešto domislio."

"Nisam. Možda teže mislim jer sam i dalje uz tebe."

Nasmeši se "Izgleda ga loše utecujem na tebe.Nemaš komentara,ne možeš tačno razmišljat, možda češ i nešto drugo otkrit," gleda ga.

Digne obrvu "Nisi ti ni malo naivna za svoje godine. Opasna si."

"Znam" nasmeši se."Samo znam da razmišljam kao odrasle osobe,i svašta sam doživjela."

"A šta je to svašta za petnaest godina?"

"Možda se tebi neče činit tako ali eto.Kad sam bila manja imali smo problema sa Volturijima" namršti se kad se seti tih trenutka."Videla sam kako muču druge,kako jih ubijaju,kako gledaš druge kako se bore,da ne pokazali kako se boje smrti i da stojiš par metara daleko od svog završetka.To mi je promenilo mišlenje o životu."

"Pa to jeste gadno iskustvo. Dobro si se pokazala čim si sve to pregurala. Moj život nije bio tako težak."

"Da,jesam.Pričaj mi o svom životu.O mom znaš več sve."

"Onda je bolje da se obučemo kad već pričamo ili da idemo u krevet."

"Možemo se obuči.Samo da ja imam gore odeču."