Začulo se kucanje na vratima. U velikom belom krevetu sa baldahinom ležala je usnula sedamnaestogodišnja devojka u beloj starinskoj spavaćici. Dve služavke su ušle u sobu, nakon što niko nije odgovorio, i krenule da spremaju sobu. Jedna je otišla do ogromnog prozora od hrastovine i zakačila bele I teške čipkane zavese na držače. Sunčevi zraci su obasjali veliku sobu sa bledo belo-crvenim tapetama. Ne bi se reklo da je soba prepuna nameštajem, ali se na svakom koraku videla prefinjenost dizajna. Na najdužem zidu se nalazio ogroman beli ormar koji je devojka dobila od svoje bake (napravljen 1700te godine). Bio je sasvim jednostavan I služio je za devojčinu svakidašnju odeću. Ili, bolje reći, haljine. Bilo jet u dosta ukrasa koji su upotpunjavali njen izgled. U uglu se nalazio niski beli stočić za pisanje pisama, a direktno preko puta njega je stojao sto sa ogromnim ogledalom, za šminkanje. Tu se nalazio još od početka, ova kuća je bila starija nego što se moglo zamisliti. Preko puta kreveta se nalazila mala bela sofa presvučena prišem, savršena za popodnevni odmor. Tu je postojala I skrivena prostorija sa majušnim vratima, koja je zapravo predstavljala ormar. Tu je devojka držala svu svoju odeću. Ona se upravo probudila, čim su joj zraci sunca pali na lice. Diskretno je zevnula, stavljajući ruku preko usta.
-Dobro jutro, gospođice Violet.-jedna od služavki ju je pozdravila.
-Dobro jutro.-Violet se ljubazno nasmešila.
-Vaša majka nas je poslala da vam pomognemo da se obučete, sinoć vam je spremila odeću. Vaš otac ima važno obaveštenje za vas.-druga služavka ju je pozdravila, iznoseći haljinu.
-U redu, hvala vam na ljubaznosti.- Violet je klimnula glavom, ustajući se iz kreveta. Dopustila je služavkama da joj skinu spavaćicu, ostajući samo u belom čipkanom donjem vešu. Jedna od služavki je donela steznik, a Violet je napravila grimasu I prevrnula očima. Steznik je bio obavezan za žene u njihovoj porodici. ‘Zar želiš da budeš neka drolja, da ti sve visi. Pogledaj samo one seljančice što beže u šumu sa momcima, ni normalne haljine nemaju. Onda komotno možeš ići I saditi kukuruz u polju. Da li je to ono što želiš?’-majka joj je uvek prkosno govorila kada bi se požalila na steznik. Znala je da mora da bude dobra, da bi zadovoljila svoje roditelje. Zato je samo stegla zube I uvukla vazduh, praveći vakum u stomaku. Služavka je navukla steznik I stegla ga. Violet je imala osećaj da joj je u trenutku sav vazduh izašao iz tela, tako da je kroz zube povukla vazduh. Da, tako je već bilo bolje.. Poslušno je pružila ruke, dopuštajući služavkama da joj navuku haljinu. Nije obraćala pažnju na to šta je imala na sebi.
-Hvala, to bi bilo dovoljno.-Violet je klimnula glavom služavkama, rečima dajući znak da izađu. Služavke su se naklonile I izašle. Uzdahnula je I izašla pred ogledalo. U odrazu je bila devojka smeđe, duge talasaste kose, dužine do polovine leđa. Padala joj je nežno, u uvojcima. Oči su joj bile ledeno, prozirno plave, a često su imale u sebi nijansu ljubičaste. Zato su joj roditelji I dali takvo ime. Haljina je bila od ledeno plave svile, a kraj haljine je slobodno padao uz njene noge, sve do poda. Haljina je bila neuobičajena, jer je obično nosila haljine koje su imale obručeve, I koje su se širile iznutra. Mora da je otac imao nešto vrlo bitno da joj kaže. Na leđima, haljina je imala šnjure koje su išle sve do struka. Detalji na haljini su bili ručno izvezeni srebrnim koncem, a široki rukavi su joj se slobodno spuštali do šaka. Njihova porodica je bila takva da se svako odmah po buđenju sredi za dan. Znači, morala je biti savršeno doterana. Obula je plave štikle I otišla do stola za šminkanje. Uvila je kosu, koja joj je padala preko ramena I našminkala se diskretno za dan. Nanela je malo parfema, ustala sa stolice, otvorila vrata I izašla.

Violet je silazila niz široke, spiralne stepenice, dok joj se haljina vukla po zlatnom neizgaženom tepihu sa mekim šuškanjem. Stepenice su vodile do ogromnog hodnika koji je više izgledao kao sala za balove nego hodnik. Bio je žute boje i veoma svetao, a u njemu trenutno nikog nije bilo sem Violet. Loganovi su voleli raskoš i to stepenište su napravili radi dramatičnog efekta, kako bi se najviše pažnje poklonilo osobi koja je tad silazila niz stepenice. Njoj su sad najviše pažnje poklanjali tamni zidovi stepeništa i portreti predaka od kojih je Violet dobijala žmarke na vratu, jer je imala osećaj da je posmatraju. Kada je kročila u hodnik, svaki njen pokret je odjekivao, ali ona je imala svoje male tajne. Često se iskradala iz sobe noću, kako bi otišla na terasu i posmatrala zvezde, ili uzela parče torte u vreme kada bi svi trebali da su ukrevetima. Znala je da četvrti stepenik škripi tako da ga je lako preskakala svaki put pri iskradanju. Prošla je laganim korakom kroz ogromni hodnik i otvorila vrata manjeg, uz škripu. Hodnikje bio taman, vizuelno smanjujući dimenzije, sa tamnim parketom kog su retki ljudi imali. Violet je ubrzala korak, ulazeći u trpezariju. Čuo se tih razgovor i zvuci violine na gramofonu. Prišla je stolu, ne želeći da prekida razgovor oca i majke dok su pili čaj jedno naspram drugoga.
-Dobro jutro, Ekaterina.-otac ju je pozdravio.Njeno puno ime je ustvari bilo Violet Ekaterina Logan, ali je njen otac mislio da je potpuno besmisleno davati detetu ime po nekoj boji, tako da joj je bespogovorno dao drugo ime Ekaterina.
-Dobro jutro Violet.-majka ju je takođe pozdravila, spuštajući šoljicu čaja na tanjirić.
-Oče, majko.-spustila je glavu, podigla vrhove haljine i blago čučnula kako bi ih pozdravila. Zatim je spustila haljinu, sedajući za sto ćutke, dok su roditelji nastavili razgovor.
-Anna, ti vampiri su vrlo opasni. Svakim satom, čak i dok sedim ovde, oni postaju sve opasniji. Nema razgovora više, ja moram da obavljam svoj posao.-njen otac je zapovednički rekao. Ton kojim se obraćao Violetinoj majci, očigledno je značio kraj razgovora, ali njena majka nije htela prihvatiti njegov ton.
-Ne želim da završiš mrtav u nekom jarku, da ostaviš porodicu samo zbog nekog vampira. I sam znaš da su oni prejaki za vas!-njena majka je povisila glas na oca.
Iskreno, Violet je ponekad pratila oca na svoj ’smrtonosni hobi’. Naravno, niko nije znao jer je nalazila razne načine da se premaskira, tako rizikujući svoj život. Iako nije mogla da prizna, nju su vampiri fascinirali. Bili su tako moćni, ponosni. Nestvarni. Ljudi u gradu koji su se bavili njihovim ubijanjem nisu bili mnogo bistri, obično su to radili probadanjem kolca kroz srce. Ali to je palilo kod slabih vampira, koji su želeli biti ubijeni. Nije znala kako se ubijaju vampiri, ali je sigurna da je postojao specifičan način za to. Uzela je krišku hleba i meda, slušajući kako se njeni roditelji prepiru. Znala je da će i danas pratiti oca kada bude krenuo, osim akojoj nešto ne poremeti planove.
-Rasprava je završena!-njen otac je tresnuo novinama o sto, što je prenelo Violet iz misli. Njena majka je samo poraženo uzdahnula, nadajući se da će njen muž proći nepovređen.
Violet je požurila sa jelom, posmatrajući krišom oca i računajući u glavi kada će da krene. Odjednom,Violetin otac se okrenuo ka njoj, značajno pročišćavajući glas. Njena majka se ispravila i pogledala u njega pa zatim u Violet, kao da je ovo čitavo jutro i čekala.
–Ekaterina, imamo vest za tebe.- njen otac je rekao zvanično, a Violet je podigla pogled sa hrane zainteresovano.

-Našli smo ti verenika.-Violetin otac ju je pogledao ispod oka, čekajući rekaciju.
U trenutku kada je prinela šoljicu sa kafom ustima I počela da pije, čula je vest tako da se zagrcnula I zakašljala.
-Našli ste mi ŠTA?!- lupila je rukom o sto iznervirano, dok je smiren izraz lica koji je uvek na sebi imala, počeo da isprava. Prazna šoljica je uz zveku porcelana pala na sto, a roditelji su je začuđeno pogledali.
-Ne, ne...-odmahivala je glavom u neverici.-Niste se konsultovali samnom! Niste mi čak ni rekli da ćete da ga tražite!-Violet je besno pogledala oca, pa majku.
-Ekaterina, ne obraćaj nam se tim tonom!-otac je povisio ton. Za porodicu kao što je bila njihova važilo se da svi međusobno ljubazno razgovaraju, I da nema nigde skandala I Ispada. A ako ih je I bilo, niko nije smeo da sazna za njih.
- Već si zrela za udaju. Čitav život te podučavamo kako da se snađeš u životu. Zašto smo te dali na školovanje u Ameriku I Francusku? I ovde, u Italiji si se školovala, zar ćeš tako da nam vratiš?- njena majka je rekla smireno I pogledala je ispod oka. Inače, Violet je bila veoma napredna u svakom pogledu, baš zbog školovanja u inostranstvu, ali nije to htela da pokazuje. Vreme je bilo takvo da sve što kažeš, može biti iskorišteno protiv tebe.
Violet je bila besna, ali je morala da se kontroliše, ipak ne postoji džaba ona izreka: C’est la vie. Duboko je udahnula, sklopila prste I okrenula se ka ocu I majci. –Mislim da sam previše mlada za udaju. Zar želite da sa 17. godina rađam decu? A šta ću da radim kasnije u životu?-započela je pregovaranje, znajući da je na dobitku. Roditelji su potrošili mnogo novca na školovanje, a to bi bilo šteta da propadne brakom. Pogledala je u oca svojim šta-ćeš-sad pogledom I podigla obrve. Skrštala je I raskrštala prste dok je otac počeo lagano da se preznojava, misleći na sav novac koji su uložili u nju. Videlo se da je na mukama.
-Slušaj, situacija je teška.-počeo je da govori, sniženim glasom-Ako se ne udaš za imućnog čoveka, moja fabrika će da propadne. Treba da imaš krov nad glavom, kao I svi mi. Zato ćeš se bez pogovora udati za čoveka. Upoznaješ ga za sat vremena, očekujem te u holu.-zvanično je završio razgovor, sa tonom koji je zatvarao razgovor. Violet je zaškrgutala zubima, trudeći se da ostavi smiren izraz lica.
-U redu oče, vi ste na gubitku.-napravila je znalački, smušen izraz lica.-Izvinite me.-ustala je od stola sa stisnutim šakama I elegantno izašla iz prostorije. Prošla je kroz sve holove, a zatim kroz rupu u portretu kroz koju se prečicom dolazilo do njene sobe. Ušla je u sobu I nečujno zatvorila vrata, a zatim uzela prvo što joj je došlo pod ruku I bacila u zid. U ovom slučaju, to je bila knjiga koju je dobila za petnaesti rođendan. Nežno je skliznula niz zid, sa blagom škripom. Violet je otvorila prozor I sela na prozorsku dasku. Pustila je da se smrzava, dok su joj obrazi dobijali nežno ružičastu boju. Obično je imala takvu kožu da, pod kolikim pritiskom I stidom bila, nikad nije rumenela, Taj mali dodatak ju je obično dobro služio. Sedela je sat vremena, razmišljajući šta da uradi. Kada je došlo vreme da se nađe sa ocem kako bi upoznala verenika, odlučila je da će da izvrši obavezu. Imala je prilično dobar plan, koji će izaći na videlo odmah posle venčanja. Zažaliće oni koji su je obvezivali na ovo. Ustala je I nanela još malo parfema, da stekne dobar utisak I sačekala da joj se rumenilo izgubi u obrazima.Zatim je izašla iz sobe i sišla niz stepenice. Otac ju j već čekao u holu.
-Ekaterina predivna kao I obično.-otac joj je osmehnuo I ponudio ruku da je odvede do kraja stepenica. Pravio se kao da se razgovor u trpezariji nije ni desio.
-Hvala oče.-Violet se osmehnula kiselo I uhvatila ga je pod ruku dok je silazila, a onda ga je pustila. Ušla je u očevu poslovnu kočiju I sela pozadi, dok je otac seo pored vozača. Pogledala je kroz prozor sa zlobnim osmejkom I čekala da dođu na određeno mesto.

Kočija se približavala fabrici Loganovih.
-Pokušaj ostaviti dobar utisak, Ekaterina.-njen otac joj je rekao kroz prozor kočije kod vozača-Vrlo mi je važno da ovo uspe.-fiksirao ju je pogledom da bi proverio koliko je razumela njegovu ozbiljnost i ozbiljnost situacije uopšte.
-Naravno, oče.-klimnula je glavom i osmehnula se usiljeno, ali je to njegovom ocu bilo dovoljno. Osmehnuo se zadovoljno i okrenuo se od nje. Dok se kočija približavala, videla je elegantno obučenog čoveka sa šeširom i štapom kako čeka ispred fabrike. Udahnula je duboko i ustala, poravnala haljinu i krenula da otvori vrata kočije, ali vrata su se već našla otvorena. Čovej, isti kog je videla maločas, joj je ponudio ruku i osmehnuo se tajnovitim osmehom. Violet je podigla obrve i osmehnula se, a zatim prihvatila ruku, izlazeći iz kočije.
-Ekaterina, dozvoli mi da te upoznam sa svojim budućim verenikom. Masene, ovo je moja kćer, Ekaterina. Keti, ovo je Masen.-otac je pokazivao rukom na buduće supružnike. Violet je pružila ruku, sa prstima savijenim ka dole, a Masen je uzeo ruku i poljubio je. Njen otac, James, zadovoljno se osmehnuo. Plan je zasad tekao dobro. Bar njegov. A nečiji planovi su tek trebali da počnu.
-Ovuda moliću.-James je pokazao rukom put, krećući prvi kako bi vodio do prave prostorije. Za njim su išli Violet i Masen. Čim joj je otac okrenuo leđa, ona se okrenula ka vereniku. –Violet.-pokazala je na sebe i oblikovala imenom usne kako bi mu dala do znanja kako bi volela da je zove. Masen je klimnuo glavom, povukao šešir napred u znak razumevanja i osmehnuo se. James je otvorio vrata privatne prostorije sa bakljama i lepo postavljenim stolom za tri osobe. Masen je prošao prvi do stolice i ponudio je Violet. Ona je podigla vrhove haljine, naklonila se i sela. Savršen bonton, možda će njen plan ići teže. Ali to joj neće kvariti ideju, naprotiv, Violet je bila snalažljiva. Dvojica muškaraca su sela za sto, a kelner je servirao predjelo.
-Dakle, Masene, kaži Ekaterini čime se baviš.-otac je zadovoljno pogledao Masena, pa se okrenuo ka Violet.
-Pa, trgovinom naširoko. Otac me je podučavao još od malih nogu kako poslovati.-Masen se okrenuo ka Violet.-To prilično dobro ide. Trenutno se bavimo izvozom brodova, potražnja je prilično velika.-osmehnuo se.
-To je vrlo dobro. Drago mi je što ide što posao ide.-Violet je klimnula glavom i nasmešila se.
-Keti, reci mu nešto o sebi.-James ju je značajno pogledao i prekrstio prste.
-Hm...Živela sam ovde, u Firenci, do svoje dvanaeste godine. Od tada sam sa mentorkom privremeno otišla u Ameriku, zbog obrazovanja, pa onda u Francusku. Pariz, tačnije.-pogledala je Masena sa blagim interesovanjem. Naravno, Violet je naučila dosta van školskih stvari, posebno u Parizu. Od profesionalaca je učila kako da koketira, ali još nije želela to da isproba. Sa ocem i verenikom je sedela sat vremena, pričajući o raznim temama, radi upoznavanja. –Violet-Masen je započeo i izvadio kutijicu iz džepa, a James je u isto vreme napravio i osmeh i grimasu. Grimasa je bila zbog imena kojim ju je nazvao, a osmeh zbog stvari koja će uslediti.-želeo bih da povodom veridbe uradim i nešto realno. Opipljivo.-otvorio je kutijicu i izvadio prsten sa povećim dijamantom.
-Oh, hvala, niste morali.-Violet se osmehnula i skinula rukavicu, a Masen joj je uzeo ruku, skinuo njenu čisto belu rukavicu i stavio prsten na domali prst. –Dijamant za biser.-osmehnuo se jednostavno, poredići biser sa njenim očima. Violet se osmehnula i ponovo navukla rukavicu. Da, svako je imao neki plan. Neko dobar, neko loš. Ali neki planovi imaju nesnosne posledice. Najkvarniji planovi su se krili iza najbezazlenijeg osmeha. Čiji osmeh nosi tu vrednost?

-Ekaterina, bolje bi bilo da pođemo. Moram još nešto da uradim, a ne želim da kasnim sa poslom.-njen otac je klimnuo glavom izvinjavajuće I ustao.
-Nema problema. Siguran sam da ćemo se Violet I ja uskoro videti.-uputio je tajni osmeh Violet, koja nije uzvratila pogled na isti način. On je ustao I izvukao joj stolicu, a zatim su svo troje krenuli ka vratima. Dok su išli ka kočiji, Masen se sve više približavao Violet, dok na draju nije išao tik uz nju. Ona se namrštila I odlučila da za njim kasni za korak, kako bi bila iza njega. Ta namera je I uspela, jer Masen nije želeo da ispadne suviše očajno, da stalno ide za njom. Otvorio joj je kočiju I poljubio joj ruku, a ona mu se naklonila I ušla unutra. Odahnula je sa olakšanjem kad mu je videla leđa, kako se kočija odaljavala. Ovaj čovek joj je bio u isto vreme I prijatan I neprijatan. Nije imala spokojan osećaj dok je bila sa njim, I nije bila sigurna zašto se tako osećala.
-Keti.-njen otac joj se ponovo obratio kroz prozor.-imam nekog posla sa ljudima iz crkve. Frenk će te odvesti kući, mene će ostaviti ovde.-okrenuo se ka vozaču.
-A-ha….Mislim, u redu.-klimnula je glavom I brzo se ispravila. Verovatno bi otac ponovo rekao kako se nepristojno ponaša. To ju je nerviralo. Otac je izašao I skrenuo u malu ulicu koja je vodila ka crkvi, koja se nalazila tik pored šume.
-Frenk, odvešćešćete kočiju kući I rećete majci da je verenik obećao da će da odveze mene I mog oca kući. I da je otac rekao da vratite kočiju. Požurite!-potapšala ga je po ramenu I žurno izašla iz kočije. Podigla je vrhove haljine, proklinjući njenu dužinu koja joj je smetala, I potrčala za ocem. Nije smeo da je vidi. Šunjala se niz ulicu, a otac se našao sa ljudima iz crkve I krenuo u šumu. Kada je prošla opasnost od toga da je neko vidi, ušla je u crkvu. Tražila je nešto karakteristično za ubijanje vampira. Prošla je između drvenih klupa, dok joj je svaki korak bučno odjekivao I stvarao joj osećaj neprijatnosti. Imala je osećaj kao da je neko posmatra. Osvrnula se oko sebe, ali nikog nije videla. Čudno. Nastavila je da hoda I došla do prvog reda klupa. Na njemu su se nalazili kolci I beli luk. Prevrnula je očima na to I uzela jedan kolac. Možda joj I posluži. Želela je da proveri tu teoriju ubijanja ako joj se ukaže prilika. Ali naravno, nije imala nameru da lovi vampire, bar ne još. Izašla je iz crkve I krenula ka šumi. Neprijatnost se vidljivo smanjila kada se Violet našla na travi. Opustila je ramena, ali je još uvek imala osećaj da je neko posmatra. Istina, uvek je bila pomalo paranoična, ali je bila gotovo sigurna da sada osećaj nije umislila. Lagano se šetala dok joj je haljina šuškala po opalom lišću. Volela je da bude tiha, a nerviralo ju je što je čak I sama njena pojava morala da izazove neku buku. Ušla je u šumu, planirajući da prati oca. Znala je da je opasno, ali nije marila. Krenula je ka mračnijem delu šume, čvrsto stežući kolac jednom rukom, a drugom se oslanjajući na drveće koje je već počelo da formira gušće redove. Dah joj se postepeno ubrzavao, a trzala se na svaki šum, bilo da je daleko ili blizu. Videla je neki pokret daleko ispred nje. Ličilo je na čoveka, a nije znala da li joj je to otac. Ubrzala je korak, trudeći se da bude vrlo tiha I krenula napred. Strela je uz fijuk proletela pored njenog struka, zabadajući se u drvo. Violet je naglo udahnula I zadržala vazduh za užasom, pribijajući se uz stablo nekog drveta. Imala je loš predosećaj u vezi ovoga. Htela je da potrči u pravcu odakle se I vratila, ali ju je nešto snažno povuklo u vazduh. Vrisak joj se zaglavio u grlu, a kosti su joj se sledile. Posmatrala je, užasnuta, kako se sve više odaljava od tla, a nije mogla da se okrene da vidi šta je povlači. Neprirodna glatkoća neke stvari ju je stezala za vrat. Osećala je kako se guši, a krv joj je pojurila u glavu. Njeno telo joj je pokušalo omogućiti dovoljne količine kiseonika, ali nije moglo. Violet je osetila kako joj se alarmantnom brzinom sklapaju oči, a telo se opušta.
-N..ne..-pokušala je da kaže toj osobi ili stvari, ali joj je nešto začepilo usta. Otupela je,ništa više nije mogla da oseti, sve je bilo crno.

Otvorila je oči i polako trepnula; jednom, dvaput. Iznad sebe je videla plavo nebo i grane i krošnju jesenjih listova koji su joj delimično zaklanjali pogled. Gde li se to nalazala? Udahnula je vazduh duboko, pluća su je pekla, imala se osećaj da lebdi. Bilo joj je prilično prijatno u ovom položaju, ali joj je celokupna scena bila nekako čudna. Pridigla se na lakat, gledajući dezorijentisano oko sebe. Na sebi je videla nečiju ruku, a na njoj čudan odsjaj. Ustuknula je, pokušavajući da se pridigne na noge, ali je skoro propala kroz vazduh. Tek sad je uvidela da se nalazi na stablu, a neko je drži u naručju. Naglo je udahnula vazduh i okrenula se ka osobi, napeto iščekujući da se odbrani od nečega, ma šta to bilo. Trepnula je iznenađeno kada je videla mladića sa blago namrštenim i zabrinutim izrazom lica. Zaustavila je svoju šaku koja je već krenula ka njemu i pogledala ga je zbunjeno.-Hej, povredićeš se.- pridržao ju je da ne bi pala. Violet je imala osećaj kao da je gledala Sunce. Kosa mu je bila kraća, bledo plave boje, ali mu se ipak presijavala u neobičnim nijansama. Oči su bile izrazito plave, gotovo hipnotišuće. Sada je videla zašto postoji ona izreka da su oči ogledalo duše. Njegove oči i jesu izgledale kao ogledalo. Iz dubine svog tela je osećala da on nije opasan. Takođe, imao je na sebi prefinjenu, ali iskrzanu crnu odeću; jednostavnu i elegantnu, iako oštećenu. Usna su mu bila puna, blede boje, kao i njegov ten. Imala je neodoljiv poriv da pređe prstima preko njegovog obraza, ali se suzdržala. Iznenada se ponovo setila šta joj je uradio, tako da joj se bes lagano vratio.-Zašto si me dođavola podigao gore? I ko si ti uopšte? Skoro da si me udavio!-pogledala je besno u njega, zaboravljajući na pristojnost. On joj se lagano osmehnuo, a njegove oči su zasvetlele zabavljeno. –Moje ime je William.-osmehnuo joj se jednom stranom usana.-I?-Violet je podigla obrve jer je očekivala još neko objašnjenje, a on je samo uzdahnuo i spusio pogled rezervisano na kolac u njenim rukama. Suzio je oči i podigao pogled ka njoj sumnjivo. Ona je imala neki utrnut osećaj u telu, shvatila je taj pogled. –Ne, nisi valjda.-raširila je oči uplašeno, podižući kolac i spremajući se na napad. U sekundi joj je kolac izleteo iz ruke i bila je pribijena uz drvo. –Da se nisi usudila. Dao sam ti šansu jednom, moguće da nećeš imati sreće drugi put.-prisiktao je kroz zube, gledajući je opasnim pogledom. Telo joj se sledilo, ali je bila uvežbana za situacije poput ove. Naravno, gde nije slučaj situacije sa vampirom, ali gde ipak vlada panika. –Šta je? Bojiš me se?-osmehnula se prepredeno i zamenila mesta sa njim, tako da je sada on bio pribijen uz zid.-To ti nije dobro, znaš. Možda ti se obije o glavu.-nakrivila je glavu, posmatrajući ga. Nije htela da dopusti da joj se na licu vidi strah, ali ga je zato osećala čak u kostima. William se samo nasmejao, stavljajući ruke na njene.-Dobra si ti. Ne bi me ubila. Ko zna, možda bi bila sjajan predstavnik moje vrste, jednog dana.-blago ju je odgurnuo od sebe. Violet je iznenađeno zastala u mestu, podigavši obrve.-Pa, moguće, možda i bih, ali verujem da bi me ubili, isto kao što će i tebe da ubiju. Video si lovce. Znam da znaš.-polako joj se vraćala samouverenost.-Ne, ne, mene neće da ubiju, ja sam original.-namignuo joj je, cereći se prepredeno. Prošao je ležerno rukom kroz kosu, sada je bolje posmatrajući. Imala je osećaj kao da je porumenela, ali je znala da je koža neće izdati u ovom trenutku i pokazati rumenilo.-Da, baš.-u isto vreme se i nasmejala i prevrnula očima. Njen otac čak nije ni znao za originale, samo je ubijao vampire, verujući da zna sve o njima. Violet ih je radije posmatrala iz daljine. Odjednom su je prekinule oči, duboko zagledane u njene. Osećala se kao da se topi iznutra. William joj je sklonio pramen kose sa lica, a ona je zatvorila oči, iščekujući on što je znala da će da se dogodi.