1
Arnaut Pavle Thu Jan 20, 2011 10:07 am
belive.in.us.<3
Arnaut Pavle (u zapadnoj literaturi poznat kao Arnold Paole (Arnold Paole)) je bio srpski hajduk za koga se verovalo da je nakon svoje smrti postao vampir. Priča o Pavlu je jedna od ranih priča o vampirima, koja se očuvala godinama bez promene. Smatra se da deo njegovog imena „Arnaut“ označavalo njegovu vojnu službu u osmanlijskoj vojsci, jer su hrišćanske najamnike u turskoj vojsci tada nazivali „arnautima“.
Rane 1725. Arnaut Pavle se vratio iz turske vojske u svoj rodni kraj kod Morave. Severna centralna Srbija bila je od 1718 pod austrijskom vlasšću. Selo se u kasnijem izveštaju komesara Johanesa Flikingera zvalo "Meduegia" (Medveđa?), koje se u prvim tumačenjima često povezivalo sa današnjom Medveđom. Međutim, današnja Medveđa (u Jablaničkom okrugu) se nije nalazila pod austrijskom vlašću. Istraživanja novijeg datuma su naknadno utvrdila da je pomenuta Medveđa verovatno selo u okolini Svilajnca, na putu prema Despotovcu, u Pomoravlju. Bivši najamnik je kupio nešto zemlje, okrenuo se poljoprivredi i bio je brzo poznat seoskoj zajednici. Moguće da je dobijao novčanu podršku austrijske vojne uprave, koja je težila da na granici prema Osmanlijama drži vojnu miliciju upoznata terenom, okolnostima i turskom vojskom. Zavoleo je ćerku jednog komšije i ubrzo su se venčali.
Pavle je govorio svojoj ženi o svom strahu da umre rano. Kad je služio tursku vojsku bio je postavljen "kod Kosova u turskoj Srbiji" (u originalu „bey Gossowa in dem türckischen Servien“), gde je vladalo sujeverje da prokletstvo nađe onog ko bi izvršio samoubistvo; taj bi se vratio iz mrtvih, to jest kao mrtvac ne bi našao mir. Takođe je govorio da je u Grčkoj imao susret sa vampirom, koji ga je pratio do „turske Srbije“ gde ga je Pavle ubio. Pavle je otvorio grob vampira i spalio ga. Osim toga je jeo od zemlje ispod koje je ležao vampir da bi se zaštitio od budućih napada. Doživljaj je toliko uticao na njega da je napustio vojsku i vratio se rodnom kraju.
1725. ili 1727. Pavle je pao sa velike visine i odnesen onesvešćen kući. Imao je verovatno teške unutrašnje povrede, te je brzo umro. Po Johanesu Flikingeru pao je sa senjaka i slomio vrat. Sahranjen je na mesnom groblju. Nakon kratkog vremena počele su vesti o njemu. Viđen je više puta u svom kraju, uvek noću. Jedni su tvrdili da ih je posećivao i davio. Međutim, niko nije govorio da je hteo da sisa krv. Nekoliko nedelja kasnije više ljudi koji su tvrdili da su ga videli su nađeni mrtvim, sa nejasnim uzrokom smrti. Broj umrlih je brojao oko četiri. Meštani su na predlog svog „hadnuka“ (hajduk, vračar, lekar?), koji je ranije prisustvao istim događajima, otvorili njegov grob, probili kolac kroz njegovo mrtvo telo i spalili ga. Isto su učinili sa telima žrtava. (Iste godine 1725. je u selu Kisiljevu kod Požarevca umro i Petar Blagojević, čovek za koga se takođe sumnja da je nakon smrti postao vampir. Jako mala raѕdaljina iѕmeđu ova dva slučaja dovodi ih u direktnu vezu, tj. da je Pavle uzrok posmrtnih dešavanja sa Petrom).
1731. počelo je novo umiranje u Pavlovom kraju. Umrlo je sedamnaestoro ljudi, opet sa nejasnim uzrokom smrti. Prva koja je umrla bila je 60-godišnja Milica, zatim jedno osmogodišnje dete, dvadesetogodišnja Stana (umrla pri porađaju, govorila da se mazala vampirskom krvlju) i njeno novorođeno dete, jedan šesnaestogodišnji momak (umro posle tri dana bolesti), jedna desetogodišnja devojčica, sedamnaestogodišnji Joanikije (umro posle tri dana bolesti), onda „hadnukova“ supruga, zatim Ruža (umrla posle deset dana bolesti), šezdesetogodišnji Stanče, dvadesetpetogodišnji hajdučki sin Miloje (umro posle tri meseca bolesti), Ružino dete (osamnaest dana staro), dvadesetjednogodišnji Rade (umro posle tri meseca bolesti), žena lokalnog hajdučkog barjaktara sa njenim detetom, dete „hadnukove“ supruge, i dvadesetogodišnja snaja hajduka Jovice Stanojka (umrla posle tri dana bolesti). Zadnja koja je umrla, Stanojka, govorila je da se petnaestak dana ranije probudila noći gušena te da je bila davljena od Miloja. Prva koja je umrla, Milica, jela je goveđe meso čiju je krv navodno pio pet godina ranije Arnaut Pavle.
Austrijska vojna uprava u Beogradu poslala je zvaničnu komisiju da razjasni situaciju, sačinjenu od komesara Johanes Flikinger (Johannes Flückinger), leutnanta Butener (Buttener) i J. H. fon Lindenfels (J.H. von Lindenfels), dva vojnih lekara, Isak Zigel (Isaac Siegel) i Johan Fridrih Baumgertner (Johann Friedrich Baumgärtner), i jednog sveštenika. Otvorili su uz prisustvo mesnih starešina, među njima hajdučki kapetan "Gorschitz Haduck" (Goršić hajduk?), i lokalnih Roma grobove umrulog Radeta, "hadnukove" žene i deteta i barjaktarove žene i deteta, da ekshumiraju njihova tela.
Što su našli začudilo ih je: njihova mrtva tela su izgledala da nisu trulila, a kosa i nokti kao da su porasli. Lica su bila rumena i naduvena. Ali dokaz o navodnom vampirizmu bila je sveža krv na njihovim usnama. Austrijski komesari su naredili Romima da svim leševima sa istim znakovima odseku glave i spale. Johanes Flikinger je poslao opširni izveštaj u Beč, u kojim je dao pregled i pokušavao da objasni pomenuta dešavanja.
Njegov izveštaj je bio objavljen u više novina i izazvao je u Evropi dugogodišnju diskusiju o vampirima. Objavljenje su za nekoliko godina više od dvadeset radova. Centar diskusije bio je protestantski deo Nemačke, u kojem teološkom učenju nije smelo da bude takozvanih povratnika, koji bi se posle njihove smrti pokazivali živima i njima činili štetu. Sam Flikinger bio je skeptičan prema natprirodnim dešavanjama pa tako završava svoj izveštaj sa: Da li je to vampirstvo bilo od sotone? Zašto se onda nije oterao molitvama? Da li je bilo prirodno (misli na epidemiju), zašto se na (njihovim) telima izvšila takva kazna ili prizor? Velikim, nepravednim i živim vampirima nek se odseku glave i mrtve nek se ostave na miru. Nije li među vampirima bio jedan razuman čovek? Odakle dokazati suprotno? Kako da se njegovoj rodbini ne uračuna u sramotu?
Rane 1725. Arnaut Pavle se vratio iz turske vojske u svoj rodni kraj kod Morave. Severna centralna Srbija bila je od 1718 pod austrijskom vlasšću. Selo se u kasnijem izveštaju komesara Johanesa Flikingera zvalo "Meduegia" (Medveđa?), koje se u prvim tumačenjima često povezivalo sa današnjom Medveđom. Međutim, današnja Medveđa (u Jablaničkom okrugu) se nije nalazila pod austrijskom vlašću. Istraživanja novijeg datuma su naknadno utvrdila da je pomenuta Medveđa verovatno selo u okolini Svilajnca, na putu prema Despotovcu, u Pomoravlju. Bivši najamnik je kupio nešto zemlje, okrenuo se poljoprivredi i bio je brzo poznat seoskoj zajednici. Moguće da je dobijao novčanu podršku austrijske vojne uprave, koja je težila da na granici prema Osmanlijama drži vojnu miliciju upoznata terenom, okolnostima i turskom vojskom. Zavoleo je ćerku jednog komšije i ubrzo su se venčali.
Pavle je govorio svojoj ženi o svom strahu da umre rano. Kad je služio tursku vojsku bio je postavljen "kod Kosova u turskoj Srbiji" (u originalu „bey Gossowa in dem türckischen Servien“), gde je vladalo sujeverje da prokletstvo nađe onog ko bi izvršio samoubistvo; taj bi se vratio iz mrtvih, to jest kao mrtvac ne bi našao mir. Takođe je govorio da je u Grčkoj imao susret sa vampirom, koji ga je pratio do „turske Srbije“ gde ga je Pavle ubio. Pavle je otvorio grob vampira i spalio ga. Osim toga je jeo od zemlje ispod koje je ležao vampir da bi se zaštitio od budućih napada. Doživljaj je toliko uticao na njega da je napustio vojsku i vratio se rodnom kraju.
1725. ili 1727. Pavle je pao sa velike visine i odnesen onesvešćen kući. Imao je verovatno teške unutrašnje povrede, te je brzo umro. Po Johanesu Flikingeru pao je sa senjaka i slomio vrat. Sahranjen je na mesnom groblju. Nakon kratkog vremena počele su vesti o njemu. Viđen je više puta u svom kraju, uvek noću. Jedni su tvrdili da ih je posećivao i davio. Međutim, niko nije govorio da je hteo da sisa krv. Nekoliko nedelja kasnije više ljudi koji su tvrdili da su ga videli su nađeni mrtvim, sa nejasnim uzrokom smrti. Broj umrlih je brojao oko četiri. Meštani su na predlog svog „hadnuka“ (hajduk, vračar, lekar?), koji je ranije prisustvao istim događajima, otvorili njegov grob, probili kolac kroz njegovo mrtvo telo i spalili ga. Isto su učinili sa telima žrtava. (Iste godine 1725. je u selu Kisiljevu kod Požarevca umro i Petar Blagojević, čovek za koga se takođe sumnja da je nakon smrti postao vampir. Jako mala raѕdaljina iѕmeđu ova dva slučaja dovodi ih u direktnu vezu, tj. da je Pavle uzrok posmrtnih dešavanja sa Petrom).
1731. počelo je novo umiranje u Pavlovom kraju. Umrlo je sedamnaestoro ljudi, opet sa nejasnim uzrokom smrti. Prva koja je umrla bila je 60-godišnja Milica, zatim jedno osmogodišnje dete, dvadesetogodišnja Stana (umrla pri porađaju, govorila da se mazala vampirskom krvlju) i njeno novorođeno dete, jedan šesnaestogodišnji momak (umro posle tri dana bolesti), jedna desetogodišnja devojčica, sedamnaestogodišnji Joanikije (umro posle tri dana bolesti), onda „hadnukova“ supruga, zatim Ruža (umrla posle deset dana bolesti), šezdesetogodišnji Stanče, dvadesetpetogodišnji hajdučki sin Miloje (umro posle tri meseca bolesti), Ružino dete (osamnaest dana staro), dvadesetjednogodišnji Rade (umro posle tri meseca bolesti), žena lokalnog hajdučkog barjaktara sa njenim detetom, dete „hadnukove“ supruge, i dvadesetogodišnja snaja hajduka Jovice Stanojka (umrla posle tri dana bolesti). Zadnja koja je umrla, Stanojka, govorila je da se petnaestak dana ranije probudila noći gušena te da je bila davljena od Miloja. Prva koja je umrla, Milica, jela je goveđe meso čiju je krv navodno pio pet godina ranije Arnaut Pavle.
Austrijska vojna uprava u Beogradu poslala je zvaničnu komisiju da razjasni situaciju, sačinjenu od komesara Johanes Flikinger (Johannes Flückinger), leutnanta Butener (Buttener) i J. H. fon Lindenfels (J.H. von Lindenfels), dva vojnih lekara, Isak Zigel (Isaac Siegel) i Johan Fridrih Baumgertner (Johann Friedrich Baumgärtner), i jednog sveštenika. Otvorili su uz prisustvo mesnih starešina, među njima hajdučki kapetan "Gorschitz Haduck" (Goršić hajduk?), i lokalnih Roma grobove umrulog Radeta, "hadnukove" žene i deteta i barjaktarove žene i deteta, da ekshumiraju njihova tela.
Što su našli začudilo ih je: njihova mrtva tela su izgledala da nisu trulila, a kosa i nokti kao da su porasli. Lica su bila rumena i naduvena. Ali dokaz o navodnom vampirizmu bila je sveža krv na njihovim usnama. Austrijski komesari su naredili Romima da svim leševima sa istim znakovima odseku glave i spale. Johanes Flikinger je poslao opširni izveštaj u Beč, u kojim je dao pregled i pokušavao da objasni pomenuta dešavanja.
Njegov izveštaj je bio objavljen u više novina i izazvao je u Evropi dugogodišnju diskusiju o vampirima. Objavljenje su za nekoliko godina više od dvadeset radova. Centar diskusije bio je protestantski deo Nemačke, u kojem teološkom učenju nije smelo da bude takozvanih povratnika, koji bi se posle njihove smrti pokazivali živima i njima činili štetu. Sam Flikinger bio je skeptičan prema natprirodnim dešavanjama pa tako završava svoj izveštaj sa: Da li je to vampirstvo bilo od sotone? Zašto se onda nije oterao molitvama? Da li je bilo prirodno (misli na epidemiju), zašto se na (njihovim) telima izvšila takva kazna ili prizor? Velikim, nepravednim i živim vampirima nek se odseku glave i mrtve nek se ostave na miru. Nije li među vampirima bio jedan razuman čovek? Odakle dokazati suprotno? Kako da se njegovoj rodbini ne uračuna u sramotu?
