Ne boje se samo djeca mraka.Boje se i tineđeri i odrasli.Svaki put kad zaklopim oči vidim samo jedno.Bol.Koja presjeca srca kao nož.Cijepa ga.A onda otvorim oči.I vidim samoću.

Ustala sam.Nebo koje se nadvilo nad moj grad bilo je bezživotno.Bilo je sivo.Bilo je hladno.Opet sam začula te riječi."Ja te više ne želim.Ja te NE volim.Ja sam za tebe vizija.Mogućnost postojanja NAS je minimalna.MI više ne postojimo.MI smo prošlost.Mi smo prah i pepeo,rasuti kroz vjetar.Mi smo nitko."Prvo glasno,pa sve tiše.Odjekivale su.Svaka riječ bila je jedan ubod u srce.Još jedno krvarenje.Još jedna suza.On me nije Više želio.Ja sam za njega bila nula.A rekao je da me voli.Ne,nije mi rekao da me voli.Lagao mi je da me voli.Postoji razlika.Kada netko laže i kada se govori istina.Postoji razlika.Kada ti netko kaže istinu koja nije lijepa,ne boli toliko.Suočiš se s njome.Kada ti netko laže,a kasnije kaže istinu, to boli.Probada,nastaje i nestaje,ali svejedno je tu.Ta bol nikada ne nestaje.Ona se može zaboraviti,ne može nestati.Kada je se prisjetimo,zaboli nas.Bar mene.Spustila sam se našim liftom dolje i došla u gužvu.U maglu i smog.Došla sam u stvarnost.Doma mi je bilo najljepše.Mogla sam biti u svome svijetu.Mogla sam plakati,a da me netko ne bi čudno pogledao.Mogla sam pjevati na glas a da me netko ne bi smatrao ludom.U stvarnosti to nije bilo moguće.U stvarnosti vrijedi jedna riječ-suočavanje.Udahnula sam i zakoračila u gužvu,gutajući suze.Put do škole bio je za mene,grozan.Trebala sam proći pokraj njega.A da me on ne zagrli,ne poljubi,ne kaže mi kako mi je danas lijepa kosa.Taj dio grada sam pretrčala.Nisam imala snage suočiti se sa istinom,sa stvarnošću.I došla sam pred svoju školu.Bila je velika,i monotona.Bila je bezživotna.Ušla sam u nju.Buka,galama jeka i bum.Zatim tišina.Mrak.Zaklopila sam oči.I osjetila bol.Koja je opet,cijepala srce,na bezbroj komadića.A suze su krenule same.