Može se reći da je ona žena od dvadeset tri godine, ali nije sasvim, u duši je dete, ali telom je odavno odrasla. Život prema njoj nije bio milosrdan, toliko joj je iznenađenja priređivao, taman kad pomisli da je kraj on je opet stavi u neku tešku ulogu.
KRIS: Ani, ustaj iz kreveta! Zar ćeš opet ceo dan preležati tu i patiti? Neću ti to dozvoliti!
ANI: Pusti me, Kristijane! Ostavi me na miru! Ne želim da ustanem! Ne želim!
KRIS: Zar ne primećuješ da ne možeš tako dalje?!
ANI: Ostavi me na miru bre!!! Ako ja hoću ovako, hoću! Kraj!
KRIS: Ani, nećeš uništiti sebi život zbog jednog kretena!
ANI: On nije kreten!!! Kako možeš i dalje da ga vređaš bez obzira što je... što je... mr... mrtav!!!
Ustala je i izašla iz sobe. Kristijan se uhvatio za glavu i krenuo za njom. Mnogo je brinuo za nju od smrti njenog muža, Kristofera. Ipak joj je brat, a braća svoje sestre vole najviše. Prišao joj je i uhvatio je za ruku. Povukao je ka sebi i jako je zagrlio.
KRIS: Ani, moraš da shvatiš neke stvari.
ANI: Kris, pusti me!!! Dosta mi te je više! Stalno pokušavaš da meni kao bude bolje, a samo mi pogoršavaš! Zar ne shvataš to?
KRIS: Brat sam ti i neću da patiš više zbog njega.
ANI: Ti mene ne možeš da shvatiš! I tebi ne bi bilo lako da ti umre devojka ili žena još gore! Meni je umro muž. A on mi je bio sve u životu.
KRIS: Nije umro, nego se ubio!
ANI: Imao je razloga!
KRIS: Ma nemoj? Koji mu je bio razlog? Koji?
ANI: Ne znam, ali Kristofer nikada ne bi nešto nepromišljeno uradio bez razloga!
KRIS: Ništa nije vredno toga da se ubije! Život je neprocenjiv.
ANI: Pusti me i prestani da filozofiraš.
Odgurnuo je od sebe i pripretio joj prstom.
KRIS: Nećeš sebe uništiti zbog njega.
ANI: Kad ćeš shvatiti da je moj život stao sa njegovim? Kada?
KRIS: Njegov život je stao njegovom voljom, a tvoj treba da se nastavi.
ANI: Ne može bez njega.
KRIS: Znaš šta? Zašto se jednostavno i ti ne ubiješ?! Biće ti lakše, veruj mi!
Okrenuo se i otišao. Ani je zabezeknuto gledala za njim, ako je nešto očekivala to je bilo da njen brat ostane uz nju u svim trenucima. A sada je jednostavno – napustio. Ušla je u kupatilo i zaključala vrata. Naslonila se nad lavabo i pogledala u ogledalo. Misli su joj odletele daleko. Ako joj je nešto ostalo od njenog dečka, bilo je to prezime i milion sećanja.
ANI: Anai Ukerman...
Zatvorila je oči i pokušavala da vrati vreme. Nije joj uspevalo, ali sećanja je bar ponovo mogla da pregleda.
UKER: Ani... trebalo mi je vremena da smislim ovaj govor... pa... dugo smo već zajedno... već dve godine i... volim te mnogo... i...
Nasmejala se i pogledala ga znatiželjno.
UKER: Ti nemaš nikoga na svetu osim mene i Krisa... Mislim... znaš već u kom smislu.
Izgubila je roditelje kada je bila veoma mala.
ANI: Da. Razumem te. Hajde bre, pređi na stvar.
UKER: Ja... uz tebe sam naučio mnogo toga.
ANI: Uker, ne mlati, ne volim kad neko davi sa govorima koje je uvežbavao, a ipak ih nije uvežbao.
Nasmejao se i pocrveneo.
UKER: Pa... hoćeš da budem direktan?
ANI: Da.
UKER: Anai Portilja, želim da budeš moja žena!
Zbunjeno ga je pogledala, pokušavala da se nasmeje, ali joj nije uspevalo. Nemo ga je gledala.
ANI: Š... šta? Ponovi to. Mislim da nism dobro čula.
UKER: O da, jesi! Želim da budeš moja žena. Jesi sad čula?
ANI: Mislim da jesam. Plašim se da je ovo san.
UKER: (smeje se) Nije san, dušo. Nije.
Prišla mu je i jako ga zagrlila. Uplašio se tog njenog zagrljaja, stresao se.
ANI: Šta ti je? Stresao si se.
UKER: Plašim se da ćeš me...
Pogledala ga je u oči.
ANI: Odbiti? Misliš da bih mogla da odolim takvom slatkišu?
UKER: To znači da... pristaješ?
Klimnula je glavom i poljubila ga.
ANI: Ne!
Otvorila je oči. Opet je bila sama i gledala je samo svoj odraz u ogledalu. Njega nije bilo. Nasmešila se i počela da plače. Stavila je ruke preko očiju.
SVEŠTENIK: Da li ti, Kristofere Ukerman, uzimaš ovde prisutnu Anai Portilju za ženu?
Pogledao je, namignuo joj i okrenuo se ponovo ka svešteniku.
UKER: Da, uzimam.
SVEŠTENIK: Da li ti, Anai Portilja, uzimaš ovde prisutnog Kristofera Ukermana za muža?
Uzbuđeno je zatreptala i pristala.
ANI: Da, uzimam.
SVEŠTENIK: Ono što Bog sastavi, čovek ne može da rastavi. Proglašavam vas ženom i mužem. Možete poljubiti mladu.
Okrenuli su se jedno ka drugom i nasmejali se. Zatvorila je oči, a on je nežno poljubio. Jako je stegao oko struka. Svi su uzbuđeno tapšali, ali zapravo za njih nisu ni postojali. Odmakla se od njega i uzela vazduha.
ANI: Volim te... mužiću moj.
UKER: (smeje se) I ja tebe volim! Više nego ti mene!
ANI: Nije tačno, ja tebe volim više!
UKER: Aham. I šta je bilo kad si se probudila?
Nasmejali su se i izašli iz crkve.
Pogledala je oko sebe.
ANI: Neću! Zašto si me ostavio, ljubavi? Zaštooo?!
Sedela je sama u stanu. Zazvonio joj je mobilni telefon.
ANI: Halo?
KRIS: Ani... Ani... ovaj... sedi...
ANI: Kris, budalo, šta ti je?
KRIS: Nešto... nešto... desilo se...
ANI: Šta? Šta buncaš bre?
KRIS: Ovaj... moraš da budeš... jaka...
ANI: Kris, plašiš me!
KRIS: Nešto strašno se dogodilo. Sedi i pažljivo me saslušaj.
ANI: Uker! Da li je Uker dobro?
KRIS: Ani, sedi, molim te!
ANI: Da li je on dobro, Kristijane?!
KRIS: Ne mogu preko telefona!
ANI: O da, možeš i moraš! Reci mi šta se desilo, momentalno!
KRIS: Jeste, Uker je u pitanju...
ANI: (plače) Šta je sa njima? Daj mi ga da ga čujem. Sigurno bar može da priča, ne?
KRIS: Sumnjam da ćeš... ikada više pričati sa njim.
ANI: Šta bulazniš?! Daj mi Ukera!!!
KRIS: Ani, to je nemoguće. Uker je mrtav.
Ispustila je slušalicu i stavila ruke preko usta. Počela je da vrišti i nervozno hoda po sobi.
ANI: Neeeeeeeeee!!! To je nemoguće!!! Neeeeeeeeeeeeee!!!
Okrenula je Ukerov broj telefona, ali on nijedanput nije pozvonio, samo se javila sekretarica... njegov glas, naravno. Počela je da plače u slušalicu.
ANI: Uker... Uker... nazovi me i reci da nije istina!
Opet je bila sama u kupatilu.
ANI: Lepo kaže Kris. Zašto ja ne bih lepo presudila samoj sebi?
Otvorila je fioku iz police. Videla je gomilu nekih nebitnih stvarčica i to što joj treba. Žilet.
ANI: Tu si!
Uzela je žilet i pogledala ga željno. Blesnuo je pod svetlom.
ANI: Zbogom, živote. Uker, dolazim.
Prislonila je žilet ruci i jako povukla. Krv je počela da lije na sve strane, a ona je mlitavo pala na pod.

Kristijan je već počeo da se brine. Nije je bilo već pola sata. Prišao je vratima i pokucao.
KRIS: Ani, jesi dobro? Izvini za ono od malopre.
Nije dobio odgovor, ali takođe nijedan jedini šušanj nije čuo, nije čuo ništa što bi nagovestilo da je tu.
KRIS: Ani!!!
Krenuo je unutra, ali vrata su bila otključana.
KRIS: Nadam se da nisi napravila neku glupost!!!
Uzeo je još jedan ključ koji je postojao, a bio je van kupatila. Gurnuo ga je u bravu i otključao.
KRIS: Ti si mene našla da zezaš!
Ušao je. Tada je ugledao Ani na podu, ležala je u lokvi krvi, a lice joj je imalo neki spokojan izraz lica.
KRIS: Ani!!!
Prišao joj je i uhvatio je za ruku. Krv je polako počela da kaplje i na njegovu ruku.
KRIS: Oh ne!
Uzeo je za drugu ruku da odmeri puls. Još uvek ga je imala, ali je bio jako mali.
KRIS: Nećeš mi umreti, budalice!
Brzo je izvadio čaršav iz police i zavezao joj ruku.
KRIS: Mislim da će se ovako zaustaviti krvarenje!
Otrčao je u dnevnu sobu i uzeo mobilni telefon. Okretao je broj hitne pomoći i vraćao se u kupatilo.
MAJ: Halo?
KRIS: Da li je to bolnica? Hitno mi treba pomoć! Sestra mi je presekla vene!
MAJ: Imate sreće da ste mene dobili! Dolazimo odmah!
KRIS: Požurite!
Prekinuo je. Uzeo je Ani u ruke i poneo je u dnevnu sobu. Stavio je na krevet i pomazio po licu.
KRIS: Anđele, ne sme ništa da ti se desi. Tako sam obećao i ništa ti se neće desiti.
Cupkao je u mestu i čekao hitnu pomoć. Čim su pozvonili, otvorio je vrata. Ugledao je prelepu doktorku, zaslepela ga je svojom lepotom, ali ona mu je samo uputila upitni pogled i rukom je pokazao ka Ani.
MAJ: O Bože! Pa koliko ona to ima godina?
KRIS: Malo. Dvadeset tri!
MAJ: Znate li šta je navelo na ovo?
KRIS: Predpostavljam. Ima li šanse da preživi?
MAJ: Bitno je da je odvedemo do bolnice i damo joj transfuziju. Izgleda da je izgubila previše krvi.
KRIS: Ali... hoće preživeti?
MAJ: Ne znam, gospodine, ne znam.
KRIS: Molim te, nemoj me zvati gospodine.
MAJ: Okej, neću. Ali, moramo da požurimo! Nosila!
Prišli su snažni muškarci i položili Ani na nosila.
KRIS: Mogu li ja sa vama u bolnicu?
MAJ: Naravno! Idemo!
Izašli su iz stana. Sve komšije su već bile u hodniku i gledale u njih. Čuli su se komentari kako je to strašno, a Kristijan ih je samo besno gledao.
KRIS: Prestanite više!!! Pozlilo joj je!!! Jeste zadovoljni?
Žamor se utišao. Kristijan je išao i naleteo slučajno na Majte.
MAJ: Ej!
KRIS: Izvini, molim te. Razbesneli su me!
MAJ: Samo opušteno...
Htela je da mi izgovori ime, ali nije ga znala. Primetio je to i nasmešio se.
KRIS: Zovem se Kristijan.
MAJ: Majte. Požurimo, momci!
Nije ni obratila pažnju na njega, moglo bi se reći da je izgledalo da se ona više brine za Anai nego njen rođeni brat.
KRIS: (misli) Idiote jedan! Sestra ti na samrti, a ti misliš o njenoj doktorki! Ali... kako da ti odolim, Majte?
Brzo su stigli u bolnicu. Tokom celog puta pokušavao je da se skoncentriše na to da veruje da će Ani biti dobro, ali Majte mu je ulivala sigurnost, izgledala je nežno, prelepo, imala je predivan glas, delovala mu je kao anđeo. Smestili su Anai u sobu u bolnici, a on je nestrpljivo čekao da Maj da mu saopšti vesti i da je ponovo vidi. I dočekao je taj trenutak, elegantno je izašla iz sobe i pogledala ga. Prišao joj je i zagledao se u njene oči.
MAJ: Pa... da li te interesuje kako ti je sestra?
KRIS: Što me ne bi interesovalo?
MAJ: Sedi.
KRIS: Šta bre da sednem?
MAJ: Ovo što ću ti reći neće te ostaviti na nogama ako budeš stajao.
KRIS: Ne... Ani... ne...
MAJ: Sedi kad ti kažem!
Seo je na stolicu, a ona je sela pored njega. Uhvatila ga je za ruku. Odmah je prestao da je gleda kao ženu, za njega je postala doktorka koja će mu nešto loše saopštiti u vezi njegove sestre.
KRIS: Reci mi, molim te.
MAJ: Pa... Nije toliko loše, ali...
KRIS: Živa je?
MAJ: O naravno da je živa! Nije ugrožena fizički.
KRIS: Nego? Ne razumem.
MAJ: Tvoja sestra će morati na posmatranje.
KRIS: Kakvo posmatranje?
MAJ: Plašimo se da je to što joj se desilo loše uticalo na njenu psihu.
KRIS: Šta? Hoćeš da kažeš da je moja sestra poludela?
MAJ: Nije poludela, ali nešto slično. Ja sam završila i psihologiju u okviru fakulteta i mogu da ti kažem...
KRIS: Pa reci mi!
MAJ: Nije sasvim dobro. Da je okej, ne bi ovo sebi uradila.
KRIS: Muž joj se ubio.
MAJ: To je to.
KRIS: Pa šta joj je?!
MAJ: Ukoliko sad ne prihvati pomoć desiće se ono što si spomenuo.
KRIS: Šta?!
MAJ: Poludeće.
KRIS: U bukvalom smislu?
Pogledala ga je zabrinuto i klimnula glavom.
KRIS: Ali... ja hoću da bude dobro... to je nemoguće, moja sestra... mora da bude dobro...
MAJ: Problem nije u tebi, već u njoj.
KRIS: Kako da joj pomognem?
MAJ: Njen problem je veliki. Treba joj stručna pomoć.
KRIS: Neću je smestiti u ludnicu!
MAJ: Nisam to ni rekla. Uostalom... treba da saćekamo da se probudi.
KRIS: Kakva može da joj bude reakcija?
MAJ: Mislim da ne mogu reći da će biti dobro.
KRIS: Kuku... Šta da radim? Ubiću se ako joj bude loše.
MAJ: Biće joj loše sigurno. Ali, ne znam u kojoj meri.
KRIS: A može li se sprečiti to da joj bude loše?
MAJ: Jesi ti retardiran?
Pogledao je tužno.
MAJ: Izvini, bezobzirna sam. Znam kako ti je, ali sada moraš da shvatiš kakva je situacija i...
KRIS: I?
MAJ: Da se ne nadaš previše. Ovde se čuda ne događaju.
KRIS: Što znači da će joj trebati... psiholog?
MAJ: Psihijatar.
KRIS: O Bože... Zašto se ovo meni dešava?
MAJ: Ti moraš ostati pribran. To je najvažnije. Neće biti dobro ako padneš u depresiju kao ona.
Pogledao je tužno.
MAJ: I ne gledaj me tako!
KRIS: Kako?
MAJ: Kao neko kome su sve nade potonule.
Vrata Anaine sobe su se otvorila. Oboje su pogledali u njih. Očekivali su da će izaći Ani. Ali, izašla je samo medicinska sestra. Klimnula je prema Maj glavom, a ona je pogledala u Krisa.
MAJ: Anai se probudila. Vreme je da vidimo kako je.

Ustao je i pustio Maj da krene ka sobi. On je ostao u mestu i gledao za njom.
MAJ: Hajde, pođi.
KRIS: Ne... ne mogu.
Okrenula se i prišla mu.
MAJ: Šta ti je?
KRIS: Plašim se.
MAJ: Čega?
KRIS: Šta će mi reći. Ima nešto što... nisam ti rekao.
MAJ: Šta?!
KRIS: Pre nego što se ubila posvađali smo se.
MAJ: Pa dobro. To je normalno, ne? Veruj da joj to pored ovog stanja nije bitno.
KRIS: Nešto sam joj rekao.
MAJ: Šta?!
KRIS: Da... da se slobodno... ubije.
MAJ: Šta? Da li si ti lud?! Da li si pri sebi? O Bože!!!
KRIS: Bio sam besan!
MAJ: Ali... Ne znam sad šta da kažem. Trebao si ovo ranije da mi saopštiš.
KRIS: Izvini.
MAJ: Ne trebaš meni da se izvinjavaš. Tvoje izvinjenje potrebno je njoj.
Pokazala je glavom ka vratima.
KRIS: Da uđem sam?
MAJ: Da. Hajde. Upadaj.
Krenuo je ka vratima i onda se opet vratio do Maj.
MAJ: Šta sad hoćeš?
KRIS: Plašim se.
MAJ: Pobogu, pa nisi malo dete. Prebrodi taj strah i uđi kod nje. Jedino što ima si ti.
KRIS: Znam... ali... šta ako ne bude dobro odreagovala?
MAJ: Odreagovaće kako mora! Ja ne mogu da predividim kako će da bude.
KRIS: Uđi sa mnom.
MAJ: Ne. Moraš sam!
KRIS: Ne želim sam!!!
MAJ: Ponašaš se kao beba.
KRIS: I jesam beba. I ne mogu sam.
MAJ: Okej! Ući ću sa tobom. Zadovoljan?
KRIS: Uđi ti prva.
MAJ: Kris!!!
KRIS: Ne mogu ja prvi. Plašim se.
MAJ: Jao Bože, pomozi mu!
Uhvatila ga je za ruku i povukla unutra. Vrata su se otvorila. Ani je ležala na krevetu i gledala u stranu. Videlo se da je izmučena, izmorena imala je velike crne podočnjake.
KRIS: (šapuće Maj) Nije nas ni primetila.
ANI: Jesam, Kris. Primetila sam vas.
Pogledao je u nju, pa u Maj. Maj mu je namignula u znaku da priđe Ani.
KRIS: Ani? Čuješ nas?
ANI: (smeje se) Naravno da vas čujem. Znaš... nikad nisi umeo da šapućeš.
KRIS: Ma nemoj?
Nasmejali su se. Prišao joj je i seo na krevet. Pomazio je po licu. Zagledao se u njene oči.
KRIS: Uplašila si me.
MAJ: (u sebi) Sad je trenutak da odem.
Otvorila je vrata i iskoračila. Kris se okrenuo i pogledao je. Namignula mu je na način koji je odavao da će sve biti u redu.
ANI: Jesam a? Kris... ti... rekao si mi to.
KRIS: Šta?
ANI: Da se ubijem.
Zatvorio je oči i one su se automatski napunile suzama.
KRIS: Nisam mislio tako.
ANI: Kako sam ja mogla to da znam?
KRIS: A zašto si me poslušala kad si znala da sam ja... glup?
ANI: Nikad nisam mislila da si glup... do sada.
KRIS: (smeje se) A od sad sam glup?
ANI: Khm... pomalo.
KRIS: Uf... nećeš mi ovo više raditi, ne?
ANI: Razmisliću.
KRIS: Sledeći put ću se i ja ubiti sa tobom.
ANI: Ne! Ne bih podnela da neko meni drag umre... ne bih to opet podnela.
KRIS: Aha... a zašto si onda htela da se ubiješ, zašto?
ANI: Tako bih ga ponovo videla.
KRIS: O, ne bi!!!
ANI: Bih, Kris. Zajedno bisno bili u raju.
KRIS: Oni koji se ubiju ne idu u raj.
ANI: Svejedno – bili bismo zajedno, pa makar i u paklu.
KRIS: Ne!!! Nemoj to više da radiš, jasno?
ANI: Ko zna šta će mi sve pasti na pamet.
KRIS: Prvo pitaj mene za to, važi?
ANI: Pa ti si mi i rekao da to uradim.
KRIS: Jao, više ti ništa neću pričati kad si takav bukvalista!
ANI: (smeje se) Sledeći put ćemo zajedno...
KRIS: (mrmlja) Nadam se da neće biti sledećeg puta.
ANI: Šta?
KRIS: Ništa, seko. Sad se moraš odmoriti.
ANI: Aha... ovo je bilo dobro. U fazonu – smorila si me, moram da palim.
KRIS: Nije tako, bre! Ali, neću da te davim. Treba ti odmor.
ANI: Ostani još malo, Kris.
KRIS: A samo ti smetam.
ANI: Ja volim mog pametnog starijeg batu!
KRIS: Ma baš sam pametan.
ANI: Jesi! Odmah si navatao doktorku.
KRIS: Šta?!
ANI: Misliš da nisam primetila kako gledaš doktorku, a?
KRIS: Ja?!
ANI: Ne pravi se lud. Znaš me, znam te!
KRIS: (smeje se) E, pa ne znaš me!
ANI: Ne mlati. Videla sam te poglede. Zgotivio si je brzo, a? Pa, lepa je, znaš? Mogla bi da mi bude snajka.
KRIS: Još više si poludela!
ANI: Nisam. Daj, bre, Kris. Lepa je. Mnogo.
KRIS: Dobro! Lepa je i?
ANI: Ha, znala sam!!! Sviđa ti se!
KRIS: Pa?
ANI: (smeje se) A micoooo, zaljubljuješ se!
KRIS: Tek sam je danas upoznao.
ANI: Pa? Svakome se bar jednom desi ljubav na prvi pogled.
KRIS: Dobro, dobro, Ani. Zezaću i ja tebe.
ANI: (smeje se) Nećeš! Ja se ne zaljubljujem u doktore.
KRIS: E što bih sad voleo da ti dođe neki doktor, neki šmeker i da odlepiš za njim!
ANI: Pfff... neće se to desiti. Ja ne jurim za svakom suknjom kao ti.
KRIS: Naravno da ne juriš za suknjom... juriš za... farmerkama.
ANI: (smeje se) Ludaku.
Ustao je.
ANI: Ipak ideš?
KRIS: Samo po vodu! Obećaj mi da nećeš napraviti neku glupost dok se ne vratim?!
ANI: Neću, bato. Odlučila sam da... živim.

Poljubio je u čelo.
ANI: Šta me ljubiš u čelo kao mrtvaka?
KRIS: Molim te, nemoj mi više o smrti!
ANI: (smeje se) Hajde, idi po vodu.
Namignuo joj je i izašao. Zatvorio je vrata polako, a onda se naslonio na njih. Uhvatio se za glavu i uzdahnuo. Bilo mu je drago, bilo mu je previše drago što je video da je Ani nekako dobro. Zaplakao je, nije više mogao da izdrži, video je u lošem fizičkom stanju, ali u njoj je video i želju za životom. Majte je izašla iz svoje ordinacije, ugledala ga je kako plače. Pritrčala mu je u panici.
MAJ: Kris? Desilo se nešto?
Odmah se uhvatila za kvaku, ali Kris je stavio svoju ruku preko njene.
KRIS: Ne. Sve je u redu.
Istrgnula je svoju ruku i zbunjeno ga pogledala.
MAJ: Ali... šta je sa tobom?
KRIS: Ona... ona je dobro.
MAJ: Jesi siguran?
KRIS: Vidi se da je shvatila pouku svega ovoga. Mislim da stvarno želi da nastavi da živi.
MAJ: Svejedno – to ne može tek tako da prođe.
KRIS: Znam, ali sam ipak srećan.
MAJ: Pa čemu onda suze?
KRIS: Suze radosnice, mislim da je to.
MAJ: Istina je da braća najviše vole svoje sestre.
KRIS: Defnitivno.
MAJ: Pa... mogu ja da uđem kod nje?
KRIS: Ne!!!
Želeo je da još malo ostane sa njim. Prijalo mu je njegovo društvo.
MAJ: Zašto?
KRIS: Pa... ostani još malo sa mnom. Nije mi baš dobro.
MAJ: Šta ti je?
KRIS: Treba mi stručna pomoć.
MAJ: Kakva?
KRIS: Kako se ne zaljubiti na prvi pogled?
Nije znao šta priča.
MAJ: Š... šta?!
KRIS: Pa... to.
MAJ: Praviću se da nisam čula.
Uhvatila se za kvaku i krenula da otvori vrata. Kris je stavio svoju ruku preko njene i nije hteo da joj da da uđe. Pokušala je da otvori vrata, ali, naravno – bio je mnogo snažniji.
MAJ: Hoćeš li me pustiti?
KRIS: Khm... ne?
MAJ: Khm! Da!!!
KRIS: Pa... nisi mi pomogla.
MAJ: Ja ti tu ne mogu pomoći!
KRIS: Možeš!
MAJ: Ne, ne mogu. Kako udata žena može da ti pomogne?
KRIS: (smeje se) Nisi udata!
MAJ: Otkud znaš?!
KRIS: Piše ti gospođica Majte Peroni, a ne gospođa...
MAJ: Ma... pusti me kod moje pacijentkinje.
KRIS: A ja ti nisam pacijent?
MAJ: Nisi! Tebi ništa ne fali.
KRIS: Boli me srce.
MAJ: Pusti me, bre!
KRIS: I Anai mi je rekla da bi te volela za snajku.
MAJ: Kristijane, znamo se jedan dan i ja...
KRIS: (prekida je) Ljubav na prvi pogled se...
MAJ: (prekida ga) Ne postoji!!!
KRIS: Misliš? Hoćeš onda još jednom da prođem pored tebe pa ćeš da vidiš da postoji?
MAJ: Ne moraš da prođeš, kretenu, stojiš pored mene i ne daš mi da radim svoj posao!
KRIS: Ma, ne mlati. Neće mojoj sestri ništa faliti.
MAJ: Dobro! Pusti mi ruku i pričaćemo o toj tvojoj ljubavi na prvi pogled.
KRIS: Aha. Misliš da ću da te pustim?
MAJ: Zvaću obezbeđenje.
KRIS: Znam da nećeš.
MAJ: Šta izigravaš ti ovde? Nekog frajera a? E pa uopšte nisi!
KRIS: Znam da jesam.
MAJ: Jaooooo, kako smaraš! Pusti me. Molim te!
KRIS: Prvo da pričamo.
MAJ: Jedan, dva, tri. Pričaj.
KRIS: A ne moram da te pustim?
MAJ: Pričaj i da završimo više sa tim.
KRIS: Ovaj... jel bi mogao da imam neke šanse kod tebe?
MAJ: Ne znamo se ni jedan dan ceo!
KRIS: Pa možemo da se upoznamo.
MAJ: Ti u ovakvim trenucima misliš o meni kao seksualnom objektu!
KRIS: Ani je dobro. I?
MAJ: Ne znam šta da ti odgovorim.
KRIS: Znaj da ne nameravam da te pustim dok mi ne odgovoriš na sva pitanja.
MAJ: Stvarno?
KRIS: Aham... imam li šansi?
MAJ: Ne znam. Već si me smorio, pa ti vidi!
KRIS: A mogu li da popravim utisak?
MAJ: Kako to zamišljaš?
KRIS: Mogu da te izvedem na piće?
MAJ: Ne znam.
KRIS: Daj, nemoj da si mutava!
MAJ: Aha!!! Sad sam i mutava, je li?!
KRIS: Pa, daj, ne ljuti se...
MAJ: A ti si mnogo navalentan, znaš?
KRIS: Znam. Jedino tako mogu da te pridobijem.
MAJ: E pa trebaće ti vremena da me pridobiješ. Stvorio si veoma loš utisak! Ne volim takve momke.
KRIS: Veruj mi da neću odustajati.
MAJ: Zašto baš ja?
KRIS: Zato što si predivna, stvarno. Imaš tako lepo lice, anđeosko.
MAJ: Hvala. I ti isto.
KRIS: Šta? Ponovi to?
MAJ: Hvala.
KRIS: A ono drugo?
MAJ: (pravi se luda) Šta drugo?
KRIS: Ne foliraj se! Rekla si – i ti isto! Sviđam ti se... bar malo.
MAJ: Ne sviđaš mi se!
KRIS: Ali imam anđeosko lice, ne?
MAJ: (smeje se) Kristijane, molim te, prekini. Ne mogu više.
KRIS: Neću da prekinem dok ne pristaneš da izađemo.
MAJ: Dobro! Izaći ćemo!
KRIS: Stvarno?
MAJ: Ne, nestvarno! Izaći ćemo.
KRIS: Okej. Ako me ispališ... pa smoriću te više nego sad!
MAJ: Pfff... budi siguran da te neću ispaliti... Mislim, zbog toga što si rekao – ne želim da me još više smaraš! Okej?
KRIS: Kako god ti kažeš.
Nasmejali su se, on joj je pustio ruku i ušla je unutra. Uzdahnuo je i srećno se nasmejao. Ušao je za njom.

Anai je znatiželjno pogledala Krisa.
ANI: A gde ti je voda?
KRIS: Pa... ja... popio sam je.
ANI: Aha.
MAJ: Pa, kako si ti?
ANI: Okej. Može bolje, ali nisam toliko loše. Kako je moglo da bude, odlično je.
MAJ: Da li te nešto boli?
ANI: Ne. Malo oko zgloba kada ga pomeram, ali to je normalno zbog povrede, ne?
MAJ: Da, to je okej. Bolovi u glavi?
ANI: Ne.
MAJ: Vrtoglavice?
ANI: Ne.
MAJ: Znači ništa od nekih takvih faktora vas nije nateralo da to učinite?
Pogledala je u Krisa.
ANI: Ne.
MAJ: A šta vas je nateralo?
Uzdahnula je i vratila pogled na Majte.
ANI: Ja sam sama sebe naterala. Mislim da ti je Kris rekao. Muž mi je umro. Ubio se.
MAJ: Okej. Mislim, nije okej to što se desilo, nego...
ANI: (prekida je) Razumem te.
MAJ: Pa... moraćeš da ideš na preglede i terapije.
ANI: Kakve?
Kris je stegao zube.
MAJ: Kod psihijatra.
ANI: To sam i očekivala.
MAJ: Nećeš se protiviti?
ANI: Ne. Ako to može da mi pomogne da živim, neću se protiviti.
MAJ: Okej. Ja ću ti nabaviti psihijatra po svom izboru, ja znam neke najbolje stručnjake za to.
ANI: Može. Ali... nemoj da bude neki deda.
MAJ: (smeje se) Ne. Zapravo, najbolji stručnjak nije deda. Mlad je.
ANI: Khm... dobro. Ispitaću ga ja sve kad se upoznamo.
MAJ: Idem sada po njega pošto si pristala na pomoć.
ANI: Nemoj sada.
MAJ: Zašto?
ANI: Pa pogledaj na šta ličim. Stvarno će pomisliti da sam neki baš baš težak bolesnik.
MAJ: (smeje se) Neće. Navikao je on da pacijenti obično izgledaju... tako.
ANI: Može bar da dođe za petnaest minuta?
MAJ: Može. Taman dok sredimo papirologiju i tu je.
ANI: Važi.
Okrenula se i pogledala u Krisa.
MAJ: Čuvaj sestru dok se ja vratim.
KRIS: Naravno. Sve šta ti kažeš.
Nasmejali su se oboje i ona je izašla.
ANI: Khm... da nisam nešto propustila?
KRIS: Nisi. Mislim da si sve pohvatala.
ANI: Kris, nisi valjda flertovao?
KRIS: Morao sam.
ANI: Znala sam. Ja ovde umirem, a ti...
KRIS: (prekida je) Da si muško odolila bi joj?
ANI: Khm... da?
KRIS: Khm... ne! Pogledaj kakva je. Prava žena, a ipak... uh...
ANI: Zar nisi barem mogao da sačekaš da ja budem malo bolje?
Osetio je krivicu, ali se nasmešio.
KRIS: Pa bolje si.
ANI: O, ma baš sam bolje. Dovešće mi psihijatra!!!
KRIS: Čekaj, čekaj. Ti se to buniš?
ANI: Da!
KRIS: Ali, malopre ništa nisi rekla.
ANI: Pustila sam te da još malo uživaš gledajući Majte. Stvarno si bolid!
KRIS: A zašto nećeš stručnu pomoć?
ANI: Mislila sam da znaš šta mislim o takvoj vrsti pomoći.
KRIS: Šta?
ANI: Ako ja sebi ne mogu da pomognem, kako mi može pomoći neki doktor?
KRIS: Ma, daj! Može sigurno, samo ti je potrebna volja.
ANI: Nemam je.
KRIS: Potrudi se da je dobiješ. Možda je neki lep doktor.
ANI: Ma... briga me.
KRIS: Šta ako se zaljubiš u njega?
ANI: Neću prevariti Ukera.
KRIS: Ukera? Ma, daj! Nije valjda da taj lik i dalje postoji u tvom životu? Mislim, normalno da postoji, ali ipak... imaš samo...
ANI: (prekida ga) Dvadeset tri godine... pa? Kakve to veze ima?
KRIS: Pa nećeš mi se zamonašiti.
ANI: I to dolazi u obzir.
KRIS: Anai, slušaj me dobro. Pokušaj da prihvatiš pomoć.
ANI: Nisam rekla da neću pokušati. Ali, baš je to nekako... ne znam... ne zanima me.
KRIS: Zanimaće te ako doktor...
ANI: Nećemo više o tome. Šta ti planiraš sa ovom?
KRIS: Kojom?
ANI: Ti mene malo zezaš, a? Pa, sa doktorkom!
KRIS: Aaaa... pa ne znam. Pitao sam je da izađemo na piće.
ANI: Stvarno? Pa, divno! Mnogo je lepa i slatka devojka.
KRIS: Sigurno ima dečka.
ANI: Ima?
KRIS: Ne znam, nisam je pitao.
ANI: Pa, onda ne lupetaj! Pitaj je to osnovno pitanje.
KRIS: Kad je budem video... Nego, nećeš da se središ za doktora?
ANI: (smeje se) Mora da je neki šmokljan.
KRIS: Sredi se bar malo. Izvoli.
Dao joj je torbu koja je stajala pored kreveta. Izvadila je svoju šminku.
ANI: Kris, kralju!
Uzela je ogledalce i našminkala se.
ANI: Na šta ličim?
KRIS: Na majmuna.
ANI: Odvratan si!
KRIS: Samo se malo očešljaj.
Uzela je četku i očešljala se.
ANI: Sad?
KRIS: Kao civilizovani majmun.
ANI: Majmun mi kaže!
KRIS: Ne ljuti se, sekice! Sad če doči čika doktor da te leči.
ANI: Ne smej se tuđoj nesreći.
Vrata su se otvorila. Neki čovek je provirio.
PONČO: Mogu da uđem?
ANI: A ti si... ?
PONČO: Ako je ovo soba... (gleda u papir) Anai Ukerman... ja sam ono što joj treba.
ANI: (mrmlja) Mogao si bar ime da mi naučiš...
PONČO: Šta?
ANI: Ništa! Ja sam Anai. A... ti si? Ono što mi treba?
PONČO: Pa, mislim da ti trebam... kao doktor. (smeje se) Ako ti ne trebam, idem!
ANI: Ne! Trebaš mi! (misli) U bilo kakvom smislu, trebaš mi!

Pončo je ušao. Bio je visok, zgodan, crna kosa, maslinastozelene oči. Nikada nije videla tako lepog čoveka. Nije bio obučen kao doktori, nije imao beli zastrašujući mantil, imao je farmerke i belu majicu kratkih rukava. Savršeno je isticala njegovo zgodno telo. Kosa mu je bila kratka. Nasmejao se i prišao joj. Kris je automatski ustao i pružio mu ruku. Rukovali su se.
KRIS: Ja sam Kristijan, njen brat.
PONČO: Alfonso Erera, psihijatar.
ANI: (u sebi) I on će me kao izlečiti?
KRIS: Ostaviću vas same, trebalo bi da sami popričate sa pacijentom, ne?
PONČO: Bilo bi dobro.
KRIS: Pa, idem ja.
Krenuo je ka vratima, ali se prethodno okrenuo i osmehnuo se Ani. Ostali su sami. Pončo je nesigurno prišao Ani i pružio joj ruku.
ANI: Ne brini se. Ne ujedam. Nisam takva vrsta pacijenta.
PONČO: (smeje se) Pa... ja sam Alfonso Erera... Pončo me zovi... ako hoćeš. A možeš i Alfonso. Kako ti je lakše. Ti si Anai, ne?
ANI: Aha. Ani!
PONČO: Okej. Pa... kako si?
ANI: Onako. Dobro.
PONČO: Nisi neka ono... ludača?
ANI: Ne znam šta smatraš ludačom... ups! Izvini. Jel treba da ti persiram?
PONČO: (smeje se) Naravno da ne. Nisi primetila da smo istih godina?
ANI: Istih?
PONČO: Pa... ne baš istih. Ja sam dve godine stariji.
ANI: Dve? Pa meni su rekli da si najbolji doktor!
PONČO: A što ne bih mogao biti najbolji?
ANI: Mlad si.
PONČO: Pa?
ANI: Pa za to treba iskustva.
PONČO: Moja priča je duga. Mislim na tu karijeru i to.
ANI: Kako to misliš?
PONČO: Ja sam bio jedan od onih mnogo talentovanih i sve sam to završio sa dvadeset godina.
ANI: Dvadeset? Blago tebi!
PONČO: Dešava se to.
Na trenutak su iz njene glave nestale sve uspomene na njenog muža, nije uopšte razmišljala o njemu, Pončov osmeh je smirivao, njegov glas je imao neku boju koja je ubeđivala da će sve biti u redu.
PONČO: Uopšte mi ne deluješ kao osoba koja je baš bolesna.
ANI: A kako su mi te opisali?
PONČO: Rekli su mi da si doživela nervni slom, teški. Takve osobe se smeštaju u sanatorijum.
ANI: Šta? Završiću u... tome?
PONČO: Nećeš. Odmah vidim da ti treba samo terapija, a ne ceo tretman.
ANI: Već sam zamislila sebe u beloj košulji, kako vrištim, a niko me ne čuje.
PONČO: Postoji takvih slučajeva, ali ti srećom nisi taj.
ANI: Hvala Bogu! Kakvo će mi biti lečenje?
PONČO: Pa... ne znam zašto si doživela to što jesi. Da li bi mi ispričala?
Ukerova slika vratila se u njenu glavu, tada je tek shvatila da je pokušavala i da flertuje sa doktorom, osećaj krivice prožeo je njeno telo. U uglu očiju ocrtale su joj se male suze.
PONČO: Ako ti je teško, možeš i kasnije da mi ispričaš.
Udahnula je.
ANI: Nije mi teško. Ti možeš da mi pomogneš i treba to da ti ispričam.
PONČO: Pričaj...
ANI: Ja... bila sam udata.
Očekivala je da će odreagovati nekako, svi osuđuju devojke koje se udaju rano, ali on je samo mirno nastavio da sedi pored nje u krevetu i smirujuće je gledao u oči.
ANI: Uker i ja, ovaj... Kristofer i ja... Zovem ga Uker. On i ja smo se venčali kada smo imali po dvadeset dve godine. Mnogi su govorili da je rano, ali ipak... to je bila prava ljubav. Pre toga bili smo zajedno dve godine i koji dan više. Kada me je zaprosio bila sam najsrećnija i onda...
Bilo joj je teško da priča. Primetio je to i uhvatio je za ruku. Stresla se, ali nije izvukla ruku iz njegove.
PONČO: Nastavi...
ANI: Onda... pa, venčali smo se. Venčanje iz snova. Divno, romantično, medeni mesec, planiranje porodice. Sve je išlo prelepo. I onda... ostavio me je.
PONČO: Kako?
ANI: Ne u bukvalnom smislu.
Odmah je znao o čemu se radi, ali bilo mu je u cilju da mu ona ispriča.
PONČO: Nego?
ANI: Znaš, Pončo... on... umro je.
Nije više izdržala, suze su krenule niz njeno predivno lice. Maskara je počela da se razmazuje.
PONČO: Isplači se ako ti je lakše.
Zagledala se u njegove predivne oči. Tada je primetila kako karakterističnu boju imaju.
ANI: Zanima li te kako je umro?
PONČO: Ako ti je teško, ne moraš da mi pričaš.
ANI: Teško mi je, ali ti to treba da znaš, ne?
Klimnuo je glavom potvrdno.
ANI: Ubio se. Uker se ubio.
PONČO: Zašto?
ANI: Ne znam. Samo su našli njegovo telo u njegovim kolima. Ostavio je oproštajnu poruku. Mislili su da je ubistvo dok nisu našli tu oproštajnu poruku. Bila je za... mene.
PONČO: Mislim da je ovo dovoljno za sada.
ANI: Ne želiš da nastavim?
PONČO: Gledaj... dovoljno mi je da znam zašto si se razbolela. Sve detalje ću saznati tokom lečenja.
ANI: Važi.
Obrisala je suze i zagledala se u plafon.
PONČO: Ej...
Nije pogledala u njega. Uhvatio je za bradu i okrenuo ka sebi.
PONČO: Pogledaj me.
ANI: Neću, ružna sam.
PONČO: Meni nije bitno da li si ružna ili lepa, važno mi je da budeš dobro, okej?
Okrenula se i pogledala ga. Izvadio je maramicu iz džepa i orbisao joj lice od razmazane šminke.
PONČO: Sad si prekrasna.
Pogledi su im se opet susreli.
PONČO: Bićeš dobro, okej?
ANI: Valjda.
PONČO: Nemoj valjda nego sigurno!
ANI: Ne zavisi od mene.
PONČO: Znači... zavisi od mene?
ANI: Tako nekako.
PONČO: (smeje se) Okej. Uveravam te da ćeš biti odlično. Sve ružno ostavićeš iza sebe.
ANI: Ne mogu baš skroz.
PONČO: Ja ću te naučiti kako.
ANI: Hvala.
PONČO: Na ovome se ne zahvaljuje.
ANI: Pa... mogu li da te zagrlim?
PONČO: (smeje se) Naravno!
Nije sačekao da one prevaziđe svoju stidljivost, već je snažno privukao u svoj zagrljaj. Obavila je ruke oko njegovog vrata i suzbila se uz njega. Mazio je po leđima i smirivao. Odmakli su se i nasmejali.
ANI: Nećeš me ostaviti nekom lošem doktoru ako budem naporna?
PONČO: Hm... čekaj da razmislim.
Složila je tužnu facu.
PONČO: Ne boj se. Biću tu uz tebe. Šta god da se desi.
Zagrlio je još jednom, a njoj su potekle suze radosnice.

Odmakao se od nje.
PONČO: Opet suze?
ANI: Emotivac sam.
PONČO: (smeje se) Primetio sam. Ovaj... idem ja do Mjate. Da joj podnesem izveštaj o tebi.
ANI: Ideš da joj kažeš da sam skroz odlepila?
PONČO: Nisi skroz odlepila. Doći ću brzo, važi?
ANI: Važi.
Namignuo joj je i izašao. Kristijan je odmah uleteo u sobu.
KRIS: I?
ANI: Šta i?
KRIS: Kakav je?
ANI: Dobar.
KRIS: A ovako... dopada ti se?
ANI: Ne.
KRIS: Vidim ti u očima da ti se sviđa.
ANI: Ne, ne sviđa mi se.
KRIS: Pa dobro. Ima vremena. Svideće ti se.
ANI: Kris, nemoj da smaraš! Ostavi me.
KRIS: Što si nervozna?
ANI: Eto tako! Plašim se.
KRIS: Čega?
ANI: Da ću se zacopati u ovog.
KRIS: Znači sviđa ti se?
ANI: Ne mnogo! Ali, lep je. Ne mogu da lažem.
KRIS: Moja seka će se zaljubiti.
ANI: Ja sam već zaljubljena.
KRIS: Ljubav na prvi pogled a?
ANI: Zaljubljena sam u svog muža.
KRIS: Tvoj muž je mrtav, Anai!
ANI: Pa? Ljubav važi i posle smrti, ne? Znaš ono.... ako postoji ljubav posle smrti – voleću te.
KRIS: Jao! Ani! Molim te, ne budi takav luzer.
ANI: Nisam luzer, Kristijane! Samo sam ga volela mnogo dok je bio živ. I ne mogu da prestanem.
KRIS: Zašto tako? Mlada si.
ANI: Pa? Ja biram svoj život. Ne ti.
KRIS: Jao... dobro. Nećemo o tome.
ANI: Gde ti je ona tvoja doktorka?
KRIS: Nisam je video.
ANI: Mukice.
KRIS: A lepa je mnogo.
ANI: Izvedi je na piće.
KRIS: Hoću. Pristala je. Ali, prvo da ti budeš bolje.
ANI: Biću dobro. Dobar je ovaj doktor. Kao osoba. Vidi se da hoće da mi pomogne.
KRIS: Pa to je super, ne?
Alfonso je kucao na vrata Majtine kancelarije.
MAJ: Uđi!
Ušao je. Ustala je i zagrlila ga.
MAJ: Ljubavi... nedostaješ mi kad nisi pored mene.
PONČO: (smeje se) I ti meni.
MAJ: Kako je Anai?
PONČO: Rekao bih da je dobro. Čini mi se da nije toliko loše.
MAJ: Meni se na prvi pogled učinila mnogo loše.
PONČO: Trebaće joj duga terapija.
MAJ: Stvarno?
PONČO: Ima što se kaže... male rane. Ali, teško se leče.
MAJ: Stvarno? Baš šteta. Mnogo je mlada i lepa devojka.
PONČO: Trebaće joj i neko novi. Neki dečko da je razonodi.
MAJ: Nemoj da to budeš ti!
PONČO: Zašto?
MAJ: Mrš, stoko! Eto onako!
PONČO: (smeje se) Ne brini se. Znaš koga ja jedino volim.
MAJ: Koga?
PONČO: Jednog anđela.
Maj je odmah kroz glavu prošao Kristijan. Mnogo joj se dopao, ali ga je lagala. Setila se da joj je on rekao da ima anđeosko lice i odmah se snuždila.
PONČO: Ljubavi? Šta ti je?
MAJ: Ništa, što?
PONČO: Odlutala si negde.
MAJ: Ovaj.... ma nije mi ništa.
PONČO: Okej. Ovaj... moram nazad kod Anai. Da se dogovorimo oko terapije.
MAJ: Okej. Pošalji mi njenog brata da rešimo neke papire.
PONČO: Važi.
Poljubio je i izašao. Ušao je u Anainu sobu.
PONČO: Evo mene opet. Kristijane, traži te Majte.
KRIS: Stvarno?
PONČO: Aha. Da rešite neke papire.
Pozdravio se sa Ani i otišao. Ušao je u Majtinu kancelariju.
MAJ: Znaš... mogao si da pokucaš!
KRIS: Izvini. Hoćeš da izađem pa...
MAJ: (prekida ga) Nema potrebe.
KRIS: Pa... zbog čega si me tražila?
MAJ: Pa... htela sam da te vidim.
KRIS: Stvarno?
MAJ: Da. Ovaj, nisam ti nešto rekla.
KRIS: Šta?
MAJ: Ne želim da te lažem pa ću ti reći.
KRIS: Reci.
MAJ: Ja... imam dečka.
KRIS: A? Ložiš me?
MAJ: Ne. Ovaj... pa nije mi samo dečko.
KRIS: (besno) Udata si a?
MAJ: Verena.
KRIS: Trebala si da mi kažeš!
Ustao je i krenuo ka vratima. Ustala je za njim i uhvatila ga za ruku.
KRIS: Pusti me!
MAJ: Ne želim da budemo u lošim odnosima.
KRIS: Ma mani me se. I onako se znamo samo koliko... nekoliko sati. Nebitno je.
MAJ: Ne želim da imaš pogrešno mišljenje o meni.
KRIS: Sada ništa ne možeš da ispraviš.
MAJ: Možemo da idemo na piće.
KRIS: (ironično) Što ne pozoveš i svog verenika sa nama?
MAJ: Ne budi takav!
KRIS: A kakav treba da budem? Sve ste iste! Sve! Pusti mi ruku.
MAJ: Neću.
KRIS: Jel nećeš?
МАЈ: Štaviše, uhvatiću te i za drugu.
Uhvatila ga je za drugu ruku. Pogledao je zbunjeno. Približavala mu se.
KRIS: Šta radiš to?
MAJ: Pusti me da uradim šta želim.
KRIS: Jesi sigurna da to želiš?
Poljubila ga je. Zagrlio je oko struka, a ona njega oko vrata.
MAJ: Ovo sam želela. Stvarno.

Kris je zbunjeno gledao u Maj. I dalje su stajali zagrljeni.
KRIS: Zašto ovo radiš? Mi se ni ne poznjaemo i...
MAJ: Veruješ li u ljubav na prvi pogled?
KRIS: Ma to ne postoji, bre.
MAJ: Govorio si da postoji.
KRIS: (smeje se) Ali, ne postoji, ne?
MAJ: Ne postoji ljubav na prvi pogled, ali postoji nešto jako. Nešto što te tera da samo misliš o toj osobi.
Približila mu se i naslonila glavu na njegov vrat. Udisala je njegov miris.
KRIS: Šta radiš sada, kog đavola?!
MAJ: Ja samo radim ono što želim. Ti ne želiš da budeš pored mene?
KRIS: Šta se desilo sa tobom? Šta je ušlo u tebe?!
Pogledala ga je.
MAJ: Ništa. Samo sam ono što jesam.
KRIS: Pijana si?
MAJ: Ne mlati. Naravno da nisam.
KRIS: Čekaj, čekaj! Ja ništa ne razumem. Danas si bila sva fina i to, a gledaj kakva si sada!
MAJ: Kristijane, sviđaš mi se!!!
KRIS: Šta?!
MAJ: Sviđaš mi se kao... muškarac! Mislim, ne znam šta da kažem! Zbunjena sam! Ovo sam bila sigurna da mu nikad ne bih uradila! A tebe znam samo nekoliko sati i... i osvojio si me, ne znam!
KRIS: (smeje se) Znaš šta? Zaboravi da smo se i upoznali.
Sklonio je njene ruke sa svog vrata i krenuo ka vratima.
MAJ: Nemoj da ideš.
KRIS: A šta ti hoćeš?
MAJ: Ostani sa mnom.
KRIS: Pričaćemo. Ali... prvo ovo razreši sa sobom, pa onda sa mnom
Izašao je.
Ani je gledala u Ponča koji je popunjavao njen karton.
ANI: Ovaj...
Pogledao je i nasmešio se.
PONČO: Reci.
ANI: Kada ću izaći odavde?
PONČO: U ponedeljak.
ANI: A danas je... koji dan?
PONČO: Subota.
ANI: Super! Neću biti još dugo ovde.
PONČO: (smeje se) Nećeš. Ali, moraćeš da dolaziš na terapije, to već znaš.
ANI: Aha. A gde će biti te terapije?
PONČO: Pa... kod mene.
ANI: U tvojoj kancelariji?
PONČO: Da. Što?
ANI: Zar nemate neke posebne prostorije za to?
PONČO: Imamo, ali ja neću da ti provodiš vreme u tim prostorijama. Ni ja ih ne volim.
ANI: (smeje se) Okej.
PONČO: Šta je smešno?
ANI: Ma ništa. Nikad nisam mogla da predpostavim da postoji tako... lud psihijatar.
PONČO: (smeje se) Svi mi psihijatri smo pomalo ludi čim radimo ovaj posao.
ANI: Šta? Ne voliš svoj posao?
PONČO: Obožavam ga.
ANI: Koliko si pacijenata izlečio do sada?
PONČO: Na desetine.
ANI: I sećaš se svakog?
PONČO: Pa... ne baš svakog. Ali, uglavnom... sećam se.
ANI: Koliko je trajalo nečije najduže lečenje?
PONČO: Godinu dana.
ANI: Hoće moje toliko trajati?
PONČO: Sve zavisi od tebe.
ANI: Okej. Biću dobar pacijent. Obećavam.
PONČO: (smeje se) Sigurno?
ANI: Sigurno!
PONČO: I ja obećavam da ću te izlečiti. Znaš... čudna si mnogo.
ANI: Čudna?
PONČO: Aha. Nekako... niko ne bi pomislio da si bolesna.
ANI: I ja to zaboravim na trenutke. Kao što je ovaj sad... ali ti trenuci su retki.
PONČO: Postajaće sve češći, okej?
ANI: Nadam se. Želim da budem normalna, ponovo.
PONČO: Ti jesi normalna. Ali... imaš neke velike praznine, znaš?
ANI: (smeje se) Znam.
PONČO: E pa...
Ustao je sa kreveta.
ANI: Ideš? Već?
PONČO: (smeje se) Imam ja i druge pacijente.
ANI: A izvini... baš sam egoista.
PONČO: Nisi. Drago mi je što ti prija moje društvo.
ANI: Pa... idi. Sigurno te neko čeka.
PONČO: Idem!!! Doćiću sutra. Danas stvarno više ne mogu da stignem!
Pomazio je po obrazu, namignuo i izašao. Čim je zatvorio vrata, bacio je karton na pod i uhvatio se za glavu. Hteo je da udara pesnicama o vrata, ali se pibrao.
PONČO: (misli) Zašto takva devojka mora da bude bolesna?! Nije zaslužila!!! Kako je truo ovaj život!!!
Kris je u tom trenutku naišao.
KRIS: Ej! Jel Ani dobro?
PONČO: Da, da.
KRIS: Šta je sa tobom?
PONČO: Ja... ma nebitno je.
Pokupio je papire sa poda i otišao ka Majtinoj kancelariji. Kris je ušao kod Ani. Video je kako plače.
KRIS: Ani?
Pogledala ga je i prekrila lice šakama.
KRIS: Šta se desilo?
ANI: Ja... varam ga.
KRIS: Koga?
ANI: Ukera.
KRIS: Varaš ga? Pobogu, Ani. On je mrtav.
ANI: Nije!!! On živi u meni!
KRIS: Ani, molim te, nemoj da budeš takva!
ANI: Kakva sam ja to? Kakva?!
KRIS: Postaćeš stvarno luda!
ANI: I jesam! Ja njega volim!!!
KRIS: Ani... nemoj, molim te.
Počeo je da plače. Bilo mu je teško da je gleda u takvoj agoniji.
ANI: Šta cmizdriš? Sad ćeš da glumiš da ti je žao Ukerove smrti?! Znam da si to i želeo!!!
KRIS: Zašto si takva prema meni?! Ja ti nisam okrenuo leđa kada sam ti trebao!!! Ja sam uvek bio uz tebe!
ANI: Zašto sada... jednostavno... zašto ne nestaneš iz mog života?!
KRIS: Šta?
ANI: Ostavi me na miru! Izlazi odavde!!! Gubi se!!!
KRIS: Ani...
ANI: Gubi se!!! Odlazi!!! Mrš!!!
Pogledao je tužno i izašao.
ANI: Zašto? (plače) Uker, vrati se, molim te. Vrati se, ljubavi...
Pončo je uleteo u Majtinu kancelariju.
MAJ: Ljubavi, šta ti je?
PONČO: Poludeću.

Ani je u ponedeljak bila spremna da izađe iz bolnice. Kris joj je dolazio u posetu, ali je samo sedeo kod nje, nisu pričali. Ništa nije rekao Ponču. Čekao je Ani ispred njene sobe. Pončo je došao do njega.
PONČO: E, ćao! Šta ti je?
KRIS: Hoćeš uspeti da je izlečiš?
PONČO: Ne brini se ti ništa. Sad idem da se dogovorim nešto sa njom.
Ušao je u sobu i zatvorio vrata. Okrenuo se i ugledao Ani.
PONČO: Ana... i...
Nasmejala se.
ANI: Šta ti je?
Odmerio je. Imala je uske farmerke i šarenu tuniku. Kosu je vezala u rep i našminkala se.
PONČO: Ništa. Samo nisam navikao da te viđam... sređenu.
ANI: Takvu ćeš me od sad viđati svaki dan.
PONČO: Da... Terapije ćeš imati svaki dan.
ANI: Baš svaki?
PONČO: Da. I vikendom.
ANI: Radiš i vikendom?
PONČO: U principu ne, ali za tebe da.
ANI: Ne moraš ako ti je problem.
PONČO: Za tebe mi niš... nije mi problem.
ANI: Okej. Jel mogu da idem?
PONČO: Naravno. Ali... prvo da se dogovorimo oko tih terpaija.
Približio joj se.
ANI: Kada ću dolaziti na terapije?
PONČO: Koji deo dana tebi odgovara?
ANI: Pa... negde sredina. Podne.
PONČO: Može onda od jedan do tri?
ANI: Može!
PONČO: Biće ti to svaki dan kvalitetnih dva sata provedenih sa mnom. I postaćeš ona stara.
ANI: Uspećeš da mi ukloniš sve te traume što imam?
PONČO: Mislim da hoću.
ANI: A kako će izgledati te terapije? Šta ćeš da mi radiš?
PONČO: Ništa posebno. Pričaćemo.
ANI: Pokazaćeš mi već i to. Hvala ti!
PONČO: Za šta mi se zahvaljuješ?
ANI: Retko bi neko prihvatio ovakvog pacijenta.
PONČO: To mi je posao.
ANI: Aha. Pa... a šta ako me ne izlečiš?
PONČO: Sada nije vreme da razmišljaš o tome.
ANI: Ja uvek razmišljam o svemu unapred.
PONČO: To ne valja.
ANI: Ej... jel nije nešto u redu sa tobom?
PONČO: Ma... imam nekih problema.
ANI: Joj, pa što nisi rekao?! Ja te još zamajavam ovde?
PONČO: Pa... ne brini se ti ništa. Nisam trebao da dozvolim da pacijent primeti kako se ja privatno osećam.
ANI: Ej bre! Opušteno.
PONČO: Izvini. Stvarno nisam raspoložen.
ANI: Zašto? Mogu da ti pomognem?
PONČO: Na kraju ćemo doći do toga da ti pomažeš meni umesto ja tebi.
ANI: Ako mgou nekako, stvarno bih ti pomogla.
PONČO: Ne možeš. To je između mene i... te osobe.
ANI: Koje? Izvini! Previše pitam.
PONČO: Neću te lagati. Ja... veren sam.
To je njoj došlo kao da je neko polio kofom hladne vode. Osmeh joj se iskrivio i malo joj se zavrtelo u glavi. Pošla je korak napred i saplela se na cevčice od infuzije. Poletela je ka Ponču. Uhvatio je za nadlakticu jednom, a drugom rukom je pridržao oko struka. Postavio je na noge, ali je nije ispustio.
ANI: Izvini! Stvarno sam... smotana!
PONČO: Ma... opušteno.
ANI: Izvini stvarno, ja...
PONČO: Ej, opusti se.
Pustio joj je nadlakticu i tom rukom joj sklonio pramen sa lica. Zagledala se u njega.
PONČO: (smeje se) Šta si se tako zagledala?
ANI: Pa... kako neko da... (misli) Kako neko uopšte može da se ne zagleda u tebe?!
PONČO: Šta?
ANI: Spasao si mi život!
PONČO: (smeje se) E stvarno si malo ćaknuta! Kakvo spašavanje života? Samo sam te pridržao.
ANI: O ovo je moglo biti kobno po mene, veruj mi! Ja sam mnogo trapava.
PONČO: Stvarno?
ANI: Aha... Pogledaj ovo.
Pokazala mu je ožiljak na vratu. Prešao je prstima preko njega, a ona se stresla.
PONČO: Ogrebao sam te?
ANI: Ne, samo... ma vidiš taj ožiljak?
PONČO: Da.
ANI: E to sam pala na staklo. U stvari, proletela sam kroz staklo.
PONČO: Zezaš me?
ANI: Ne...
Još jednom se stresla pri samoj pomisli na njegov dodir.
PONČO: Drhtiš? Jel ti dobro?
Uhvatio je i drugom rukom oko struka.
ANI: (smeje se) Dobro mi je. Stvarno.
PONČO: Ako ti nije dobro, pregledaću te.
ANI: Nema potrebe.
PONČO: Možda treba još malo da ostaneš u bolnici.
ANI: Ne! Samo to ne, molim te.
PONČO: Ali, kako da znam da ćeš biti dobro?
ANI: Dajem ti reč da ću biti dobro.
PONČO: Sigurno?
Klimnula je glavom i nasmešila se.
PONČO: Super. Sutra... dolaziš na terapiju? Nemoj da zaboraviš!
ANI: (smeje se) Neću.
PONČO: U jedan budi ovde. Možeš i ranije ako hoćeš da popijemo kaficu i to.
Tada se tek setila zašto se nalazi u njegovom naručju.
ANI: A je li... stvarno si veren?
PONČO: Da.
ANI: Blago... (misli) Blago njoj!!! (smeje se) Pa... blago tebi i tvojoj verenici. Tek ćete se venčati.
PONČO: Još to ne planiramo. Ali, vereni smo zbog porodica i svega toga.
ANI: Mislim da kapiram. Ovaj... idem ja.
Pogledala je u njegove ruke i on je pustio.
PONČO: Izvini, nisam...
ANI: (prekida ga) Vidimo se sutra!
Poljubila ga je u obraz i krenula. Saplela se i krenula da pada. Ovog puta nije uspeo da je zaustavi, nego su zajedno pali. Jedino što je uspeo bilo je da je uhvati za glavu i tako ublaži njen pad. Nije udarila glavom o pod. Ali, on je zato udario svojom glavom o njenu. Odmakao se malo od nje i pogledao je.
PONČO: Dobro si?
ANI: (smeje se) Valjda jesam. Ne mogu da verujem kako sam trapava!
Ništa joj nije odgovorio. Zagledao se u njene oči i usne. Primetila je to. Uhvatila ga je oko struka. Sklonio joj je kosu sa lica.
PONČO: Ja...
ANI: Šta ti? Šta?
Približio joj se. Usne su im bile preblizu. Prešao je jezikom preko usana i približio joj se još više. Osetila je koliko joj je blizu. Odvojila je ruke od njegovog struka i uhvatila ga za lice. Nežno je poljubio. Sklonio je ruke sa njenog lice i stavio ih pored nje. Ljubili su se dugo...

Niko nije želeo da se taj poljubac prekine. Bio je dug, lep... Oboje su se setili najvažnijih osoba u njihovim životima. Ona se setila Ukera, a on Maj. U isto vreme su prekinuli poljubac. Odgurnula ga je od sebe. Ustao je i zagledao se kroz prozor. Ustala je za njim. Krenula je ka njemu, ali se ipak okrenula ka vratima.
ANI: Idem. Vidimo se sutra. U jedan.
PONČO: Da, važi. Ćao...
Nije se okrenuo da je pogleda. Izašla je i sudarila se sa Majte.
MAJ: Ej! Ideš?
ANI: D... Da...
MAJ: Šta ti je?
ANI: Što?
MAJ: Crvena si u licu i oko usana. Razmazan ti je karmin.
ANI: Stvarno? Koji sam mentol! (laže) Jela sam jabuku sa sve karminom na usnama!
MAJ: (smeje se) Samo se malo obriši vlažnom maramicom. Da ne znaš možda gde je Pončo?
ANI: U sobi je. Mojoj. Mislim ne mojoj, ali... (pokazuje prstom na vrata) Tu je.
MAJ: Hvala! Vidimo se!
Pozdravili su se i Maj je ušla u sobu. Kris je gledao u Ani zbunjeno.
ANI: Šta me gledaš? Idemo!
KRIS: Ani... imam samo jedno pitanje.
ANI: Reci?
KRIS: Zašto si izašla tako zbunjena i zašto si lagala Maj da si jela jabuku?
ANI: A?
KRIS: Ti jabuke prezireš.
ANI: Pa, dobro! Jela sam breskvu. Isto ti dođe.
KRIS: Aha... mislim da kapiram.
ANI: Šta kapiraš?
KRIS: Da nije jabuka malo... doktorova usta su jabuka?
ANI: Šta? Za šta me ti smatraš, pobogu?!
KRIS: Samo da znaš... on je veren.
ANI: Rekao mi je.
KRIS: Za Majte.
ANI: Šta?
Kroz glavu joj je prošao razmazan ruž i Majte u sobi. Uletela je u sobu. Pončo je i dalje stajao okrenut ka prozoru, a Maj je besno gledala u njega.
ANI: Zaboravila sam nešto. Izvinite ako vas prekidam.
MAJ: Ne... ne... samo ti uzmi šta ti treba. Sačekaću ispred. Jel ti ispred brat?
ANI: Aha... čeka me.
Izašla je i zalupila vratima. Ani je prišla Ponču i povukla ga za ruku. Nije se okrenuo.
ANI: Daj, okreni se!
PONČO: Zašto?!
ANI: Neću te pojesti! Imaš ruž oko usana!
Okrenuo se.
PONČO: Obriši ga!!! Brzo!
Majte se sudarila sa Krisom.
KRIS: Gde je Ani?
MAJ: Traži nešto što je zaboravila. Moramo da pričamo.
KRIS: Ko?
MAJ: Ti i ja?
KRIS: O čemu.
MAJ: O nama.
KRIS: Mi? To postoji?
MAJ: Zaboravio si onaj poljubac?
KRIS: Da, zaboravio sam ga. To se desilo? Poljubac? Naš?
MAJ: Ne pravi se lud!!!
KRIS: Kako sam samo mogao...
MAJ: Ne foliraj se. Htela sam da ti kažem... ali vidim da si ga zaboravio, pa...
KRIS: Šta si htela?
MAJ: Pa to sam htela. Da ti kažem da ga zaboraviš. Ali pošto si zaboravio, super. Dve muve jednim udarcem, što se kaže.
KRIS: A ako nisam zaboravio?
Približio joj se.
MAJ: U hodniku smo, Kris. Punom hodniku. Metar od mene.
KRIS: A šta ako neću?
MAJ: Vrištaću.
KRIS: Idemo onda u tvoju kancelariju da pričamo.
MAJ: Nemamo zbog čega.
KRIS: Mislim da imamo.
MAJ: O ne, nemamo!
KRIS: Polazi ili ću te kdinapovati.
Povukla ga je ka kancelariji.
Ani je obrisala ruž sa Pončovih usana.
PONČO: Jesi sve skinula?
ANI: Obrisala.
PONČO: Sve? Ne primećuje se ništa?
ANI: (smeje se) Ne.
PONČO: Šta ti je smešno?
ANI: Kako si se uspaničio.
PONČO: Ani... izludećeš me.
ANI: A?
PONČO: Ja nikada, ali nikada nisam prvario devojku.
ANI: Verenicu.
PONČO: Još gore.
ANI: Pa nisi je ni sad prevario.
PONČO: Nego šta sam? Anai, jesi slepa ili nisi shvatila da smo se... ljubili?
ANI: A šta je tu grešno? Probali smo!!! Nismo odoleli, to ništa ne znači. Ja se tebi ne sviđam, ne?
PONČO: Pa...
ANI: Pončo!
PONČO: Ne. Ni ja tebi?
ANI: Ne! U čemu je onda problem?
PONČO: Kako da joj kažem?
ANI: Šta da joj kažeš bre? Ćuti i opusti se. Kao da se ništa nije desilo. Okej?
Ćutao je.
ANI: Okej?
PONČO: Okej!
Maj i Kris su pričali.
KRIS: Slušaj... možda ti deluje glupo, ali među nama se ipak desilo nešto.
MAJ: Znam, ali ja sam verena.
KRIS: Onda... malo pauziraj sa verenikom.
MAJ: Ne mogu zbog tebe koji traješ nekoliko dana da prekinem veridbu.
KRIS: Nisam ti to ni rekao! Nego malo razmisli koliko vam je bila jaka ta ljubav kad si ga prevarila, a da nisi ni trepnula!!!
MAJ: Ućuti! Ti ćeš meni da pričaš šta da radim!
KRIS: Samo sam te pametno posavetovao!
MAJ: Izvini. Ali, sve ovo me je zbunilo.
KRIS: I mene je.
MAJ: A šta je tebe zbunilo kad si slobodan!
KRIS: Pa al ti nisi.
MAJ: Dobro jutro! (smeje se) Uvek me nasmeješ.
KRIS: Ja idem sada po Anai i mi idemo kući.
MAJ: Okej. A hoćemo se videti?
Stavio joj je neku ceduljicu u ruku. Odmotala je i videla napisan broj.
KRIS: Ako ti trebam, nazovi me.

Celu noć se vrtela u krevetu.
UKER: Šta si to uradila?
ANI: Ja... šta sam uradila?
UKER: Misliš da nisam video da si me prevarila?!
ANI: Uker... ja...
UKER: Šta ti?! Poletela si drugom u zagrljaj,a nisi ni pomislila na mene!
ANI: (plače) Nije bilo tako!
UKER: A kako je bilo onda? Kako?
ANI: Desilo se... slučajno...
UKER: Slučajno? Ja sada da se smuvam sa drugom bilo bi... slučajno?!
ANI: Uker, molim te, nemoj da me grdiš... nije bilo namerno.
UKER: Nego šta je?! Video sam kako izgleda, video sam kako ga gledaš!!! Ludiš za njim!
ANI: Kunem ti se da ja volim samo tebe.
UKER: Nemoj sad da mi se kuneš! Ti si svoje odradila!
ANI: Nemoj tako... (plače) Ja te volim!
UKER: Volim i ja tebe, ali ne može ovako!!! Ponašaš se kao razvratnica, kao da ja nisam ni postojao!
ANI: Ne govori tako!!! Vrlo dobro znaš koliko sam te volela!
UKER: Stidi se, Anai! Stidi se!!!
ANI: Neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!! Ne... ne... ne!!!
Naglo je sela u krevetu. Upalila je lampu i uhvatila se za glavu. Počela je da plače. Kris je utrčao u sobu.
KRIS: Ani? Jesi dobro?
Nije mu ništa odgovorila, samo je jako plakala. Prišao joj je i zagrlio je.
KRIS: Smiri se... smiri se...
ANI: (plače) Kris... ja... ne mogu!!!
KRIS: Ššš... ćuti. Polako. Biće sve u redu.
ANI: Videla sam ga.
KRIS: Koga si videla?
ANI: Ukera.
Hteo je da se odmah odmakne od nje, bilo mu je dosta sve te priče sa Ukerom, ali je ipak samo jače stegao uz sebe. Znao je koliko joj je teško. Znao je da se ona ipak bori protiv neke bolesti.
KRIS: I? Šta ti je rekao?
ANI: Gro... grozne stvari.
KRIS: Kakve?
ANI: Da ga varam, da sam razvratnica...
KRIS: Zašto bi ti to rekao kada ti to ne radiš?!
Nije joj bilo dobro, ali ipak se setila da Pončo ne bi voleo da kaže Krisu bilo šta.
ANI: Ne znam... (plače)
KRIS: Ma ni on sam ne zna šta priča! Smiri se.
ANI: Šta... kako... kako da mu... objasnim da ja to... ne radim?
KRIS: Shvatiće vremenom.
ANI: Ali... Rekao mi je da me je video.
KRIS: Video te? Kako je mogao da te vidi kada je mrtav?!
ANI: Nije mrtav!!! Živ je.
KRIS: Idemo kod doktora.
Ustao je i uzeo telefon.
ANI: Nemoj sada da zoveš. Sedam ujutru je.Imam zakazano za jedan.
KRIS: Okej. Ali nemoj da ne odeš. Idem ja sada da se spremam za posao.
ANI: Okej. I izvini za ono od pre neki dan.
KRIS: Razumem te.
Nasmejao joj se i izašao iz sobe. Ustala je i otišla do kupatila. Umila se i oprala zube. Pogledala se u ogledalo i zavezala kosu. Izašla je i otišla do ormana. Birala je šta će da obuče. Većina stvari se sručila iz ormana na pod.
ANI: Samo mi je još ovo falilo!
Počela je da slaže stvari. Uzela je jednu od Ukerovih majica i zagrlila je.
ANI: I dalje miriše na tebe, ljubavi...
Obukla je njegovu majicu i izašla iz sobe. Kris je već bio otišao. Spremila je sebi kornifleks i doručkovala.
Vreme joj je brzo prošlo. Sve vreme je razmišljala o onome što joj je Uker ''rekao''. Pogledala je na sat i videla je da je dvanaest. Obukla je farmerke, belu majicu i obula je patike. Pustila je kosu koja je pala preko njenih ramena u krupnim loknama. Okrenula je broj i naručila taksi. Brzo je stigla do Ponča.
Pokucala je na vrata njegove kancelarije. Prišao je vratima, duboko udahnuo i otvorio. Opet ga je zasenila njena lepota, ovog puta imala je puštenu kosu i izgledala je još lepše.
ANI: Ćao! Ja sam došla... na terapiju.
PONČO: (smeje se) Predpostavio sam. Pa... uđi.
Pomerio se i ona je ušla. Zatvorio je vrata i zaključao.
ANI: Zaključao si?
PONČO: Ne želim da nas bilo ko ometa.
ANI: Aha. Okej.
PONČO: Sedi.
ANI: Gde?
Kancelarija je bila veoma prostrana i dobro uređena. Pored prozora stajao je veliki sto, dve stolice ispred njega, a u uglu pored vrata bio je veliki beli kožni kauč.
PONČO: Pa... na kauč.
ANI: Što tu?
PONČO: P zato što tu obavljam terapije.
ANI: Aha.
Seli su. Nasmejali su se.
PONČO: Kako si danas?
ANI: Sada sam malo bolje nego jutros.
PONČO: A šta ti je bilo jutros?
ANI: Ovaj... pričala sam sa Ukerom.
PONČO: Sanjala si ga, ne?
ANI: Valjda.
PONČO: Okej. Lezi.
ANI: Da uradim... šta?!
PONČO: Pa lezi.
ANI: A šta ćeš da mi radiš?
PONČO: Lezi.
ANI: Neću dok mi ne kažeš šta ćeš da mi radiš.
PONČO: Imaš li poverenja u mene?
ANI: Imala sam i juče pa smo se... poljubili.
PONČO: Lezi!!!
Pogledala ga je zbunjeno i legla. Seo je pored njenog struka. Sklonio joj je kosu sa lica i zatvorio oči.
PONČO: Seti se baš, baš svega šta ti je rekao.
Zažmurila je i prisećala se svega.
... UKER: Stidi se, Anai! Stidi se!!!...
ANI: Ne!!!
Ustala je i sela. Uhvatila se za glavu, a jednom rukom za srce.
PONČO: Okej. To je to.
ANI: Nije mi... dobro.
PONČO: Lezi ponovo.
ANI: Nije mi dobro! Boli me!!!
PONČO: Šta te boli?!
ANI: Ovde...
Pokazivala je na srce.
PONČO: Nije ti ništa, samo ti srce malo jače pulsira.
ANI: Sigurno?
PONČO: Veruj mi.
ANI: Okej. Šta je sa mnom?
PONČO: Ništa...
ANI: Pa rekao si da je to to.
PONČO: Pa znam šta je značio taj tvoj san, taj tvoj razgovor sa Ukerom.

PONČO: Ani, ti imaš postraumatske šokove.
ANI: Šta?
PONČO: Kroz glavu ti prolaze razne mogućnosti koji bi ti se desile da je on još tu, da je još uvek živ. Doživela si veliku traumu kada je umro i sada trpiš posledice te traume. Zbog toga misliš da su tvoji snovi stvarni, misliš da si stvarno pričala sa njim.
ANI: Pončo, ovo nije prvi put da ja sanjam nešto takvo.
PONČO: Znam.
ANI: Zar ne bi trebalo da sam već prestala da sanjam?
PONČO: Ne. Za sve je potrebno neko vreme pa je potrebno i za ovo.
ANI: Ja hoću da se izlečim.
PONČO: Niko nije rekao da nećeš.
ANI: Plašim se...
Oči su joj se ispunile suzama.
PONČO: Znam i to. Ali, videćeš, vremenom će taj strah nestati.
ANI: Misliš?
PONČO: Znam.
ANI: Svejedno... te tvoje reči me ne sprečavaju da sanjam i pričam sa njim ponovo.
PONČO: Znam.
ANI: A daj!
Zaplakala je. Obrisao joj je suze sa lica i zadržao šake na njenim obrazima.
PONČO: Ej... smiri se. Važno je da želiš to.
ANI: A ja ovde ispadam glupača!!! Velika glupača!!!
PONČO: Zašto tako misliš?
ANI: Zato što ti sve znaš i razumeš, a ja ispadam retard!
PONČO: Ne ispadaš retard.
ANI: O da, ispadam!
PONČO: Ne.
ANI: Ne nerviraj me više!
PONČO: Neviraš samu sebe.
ANI: I to znaš, je li? Sve ti znaš. Samo ne znaš kako je meni!!!
PONČO: Znam kako ti je.
ANI: Aha, znaš a?! Jel znaš?! Kako?! Jesu vas na tom vašem fakultetu provodili kroz ovakve situacije? Ništa ti meni ne možeš da pomogneš! Ništa.
PONČO: Stvarno tako misliš?
ANI: Da?
PONČO: Stvarno?
ANI: Da.
PONČO: Zašto si onda došla ovde?
Pogledala ga je zbunjeno.
ANI: Zar ćeš sad da me oteraš?!
PONČO: Pre neki dan si imala volje za lečenjem, a sada kao da nisi ni čula da se tvoja bolest leči.
ANI: Hoćeš sada da odem odavde?
PONČO: Radi šta hoćeš. Ja ne mogu da te nateram da se lečiš. Ali imam volje za tim, što ti očigledno više nemaš. Bar mi reci zašto više nemaš.
ANI: Ti si kriv za to što nemam više volje!
PONČO: Ja?
ANI: Da, ti.
PONČO: Zbog čega?
ANI: Ti... od mene praviš ono što nisam.
PONČO: Molim?
ANI: Šta moliš?! Ja ti ozbiljno kažem.
PONČO: Kako ja od tebe mogu da pravim nešto što nisi? Ne razumem.
ANI: Naravno da ne razumeš. Zato što ti sve lako zaboravljaš. Zato što sam ja za tebe samo pacijent više!
PONČO: Smiri se.
Ustala je i krenula ka vratima. Ustao je i gledao u nju. Okrenula se.
ANI: Zbogom.
PONČO: Daj, ne zezaj. Sedi ovde i hajde da počnemo sa terapijom.
ANI: Ne, neću.
PONČO: Ali, ja znam da hoćeš.
Prišla mu je i počela da ga udara. Zaustavio je uzevši je za ruke.
ANI: Pusti me!
PONČO: Smestiću te u ludnicu ne budeš li se smirila!!! Sad ćeš ti da vidiš samo li još jednom budeš bila nešto što ni sama ne želiš!!!
ANI: Šta?
PONČO: Objasniću ti. Samo se smiri.
ANI: Smirila sam se.
PONČO: Sigurno?
Istrgnula je ruke iz njegovih i seli su ponovo.
PONČO: Lezi.
Legla je i zatvorila oči.
PONČO: Terapiju krećemo od samog početka. Krećemo od nule.
Trepnula je i pogledala ga zbunjeno.
PONČO: Zažmuri.
Zatvorila je oči. Stavio je ruku preko njene. Stresla se.
PONČO: Seti se kako ste se upoznali.
ANI: Beli, nemoj da me upoznaš sa nekim retardom.
BELI: Nije retard, svideće ti se.
ANI: Misliš?
BELI: Veruj mi. Zgodan je, lep, bogat, svi ga žele. A ti možeš da ga imaš.
ANI: Videćemo.
BELI: Hajde!!! Namesti šiške. Ovo je on.
ANI: Koji? Ovaj u sredini?
BELI: Baš taj.
ANI: Beli, on je... on je preleeep!!!
BELI: (smeje se) Šta sam ti rekla!
ANI: Upoznaj me sa njim!
Tri dečka su im prišla. Belinda se pozdravila sa njima i pogledala u Ani.
BELI: Pa momci, ovo je moja drugarica, Anai.
ANI: Ćao!
Pozdravila se sa svima.
UKER: Drago mi je što smo se upoznali.
ANI: I meni je.
UKER: Možda smo se nekad i sreli.
ANI: Moguće je.
UKER: Nije moguće.
Zbunjeno ga je pogledala. Primetio je njenu zbunjenost i nasmejao se.
UKER: Da sam te video pre, sigurno bih te zapamtio. Takve devojke se ne zaboravljaju lako.
ANI: A kakva sam ja to devojka?
UKER: Prelepa.
Belinda je otišla sa dva druga, a oni su išli dva metra iza njih.
UKER: Da li bi volela da se nekad vidimo sami? Da izađemo na piće, kafu?
ANI: Pa...
UKER: Nemoj mi reći da imaš dečka?
ANI: (smeje se) Nemam.
UKER: Aham. Hoćeš da mi daš svoj broj pa da se čujemo?
ANI: Naravno...
Stegla je Ponča jako za ruku.
PONČO: Otvori oči.
Otvorila je oči i one su se ispunile suzama.
PONČO: Kako se osećaš?
ANI: Loše.

PONČO: Okej.
ANI: Okej je što se osećam loše?
PONČO: Nisam to rekao.
ANI: Ne razumem, ali nema veze.
Pogledala je u stranu i razmišljala o Ukeru.
PONČO: O čemu razmišljaš?
ANI: O njemu.
PONČO: Uzmi ovaj papirić i olovku.
ANI: Zašto?
PONČO: Napiši tu datum kada ste se upoznali.
ANI: Zašto?
PONČO: Napiši.
Napisala je datum i dala mu ceduljicu. On joj je vratio.
ANI: Šta da radim sa tim?
PONČO: Kada budu prošle terapije sve te datume ćemo zapaliti. Tako ćemo samo obeležiti da su nestali iz tvog života. Može?
Klimnula je glavom i pogledala ga kao malo dete.
PONČO: Sada ćeš mi raščlaniti sva tvoja osećanja tada kada ste se upoznali. Kako si se osećala?
ANI: Ne razumem.
PONČO: Prepričaj mi svojim rečima to što si osećala.
ANI: Šta će tebi to?
PONČO: Hoćeš li me poslušati?
ANI: Okej.
Uzdahnula je i uhvatila ga za ruku.
ANI: Mogu da te držim za ruku?
PONČO: Aha.
ANI: Ovako... upoznala nas je Belinda. Moja tada najbolja drugarica. To je bilo neko njeno drštvo, ja nisam pripadala tom društvu, ali bez obzira na to družile smo se mnogo dugo i bolje nego ona sa njima. U tom njenom društvu bilo je više dečaka nego devojčica. Uvek mi je pričala kako su svi lepi, ali kako postoji onaj koji je najlepši, koji je nekako glavni. Nisam obraćala pažnju na te priče. Mislila sam da je taj glavni neki uobraženko, a šta će mi takav. Onda... jednog dana je došla i rekla da mu je pokazala moju sliku i... pa rekao je da sam prelepa. Ja nikad nisam mislila da sam prelepa. Nisam joj poverovala, mislila sam da me samo zafrkava. Naravno, Beli se naljutila zbog toga što joj ne verujem i rekla je d amoram da ga upoznam. Tog dana smo se našle, bio je četvrtak. Obe smo išle u istu smenu, ali u različitim školama.
Uzdahnula je i pogledala u stranu.
PONČO: Samo polako.
ANI: Videle smo se i povela me je ka tim njenim pajtašima. Iako nisam želela, bila sam pomalo uzbuđena. Zanimalo me je da li je on stvarno toliko lep kako ga je opisivala. Kada su naišli, ne mogu da kažem da me nije očarao, bio je predivan. Mnogo lepši nego kako sam ga zamišljala.
Nasmešila se.
ANI: To je bio on. Kristofer Ukerman, moj muž. Kada smo se upoznali, Beli i ekipica su se odvojili od nas. Tada sam primetila kakve oči ima, predivne, braon oči. Njegova kosa bila je frćkava, razbarušena. Bio je predivan i stvarno bio je mnogo lep. Imao je predivan osmeh, predivne malene usne. A taj njegov pogled... odmah me je osvojio. Borila sam se protiv toga što sam osećala, nadala sam se da nisam još jedna koja pada na njegove čari, ali bilo je uzalud. Jednostavno, bio je savršen.
Zaplakala je. Pončo je stegao za ruku.
PONČO: Hoćeš da popiješ malo vode pa da nastaviš?
ANI: Ne, želim samo da ovo što pre okončam.
Pomazio je po ruci i dao joj znak da nastavi.
ANI: Pitao me je za broj. Naravno da sam mu dala svoj broj, bila sam možda glupa, mislim mislila sam da sam glupa, ali sada shvatam da sam uradila pravu stvar. Onda smo se dogovorili da ćemo se čuti i... videti. Izaći na piće.
Zastala je.
PONČO: To je kraj, ne?
ANI: Mogu da ti ispričam kako sam se osećala nakon tog susreta?
PONČO: Naravno. Slušam.
ANI: Bukvalno sam letela. Ceo dan sam se smejala. Očarao me je odmah. Nije to bila ljubav, ali kao da sam znala da je on taj, da je on taj pravi. Belinda mi se rugala, ali nisam obraćala pažnju. Od tog trenutka nisam ga izbacivala iz glave. Naravno, opet je tu bilo naleta da mu nisam jedina, ali odlučila sam da se borim za to da mu budem jedina. Bio je jednostavno nešto što vidiš i poželiš da zauvek ostane pored tebe. U glavi mi je bukvalno odzvanjao njegov glas, ta boja njegovog glasa, pomalo promuklog. Ne mogu da uporedim to ni sa čim. Pa... kraj.
Stegla je Ponča za ruku. Obrisao joj je suze. Istrgnuo je ruku i ustao. Pogledao je kroz prozor. Ustala je i stala iza njega. Zabrinuto je gledala u njega. Prišla mu je i šaku kroz njegovu. Okrenuo je glavu i nasmešio joj se.
ANI: Jel ovo bilo toliko dosadno?
PONČO: Naravno da nije.
Okrenuo se i pomazio je po licu.
PONČO: Ništa što dođe od tebe nije dosadno.
ANI: Pa... shvatiću to kao kompliment. Šta ćemo sada?
PONČO: Pa, ovo je to. Tako će ti izgledati terapije.
ANI: Stvarno?
PONČO: Aha. Sada moraš nešto da mi kažeš.
Uhvatio je za lice i zagledao se u njene oči. Stavila je svoje ruke preko njegovih.
ANI: Reci.
PONČO: Kako se osećaš sada?
ANI: Pa... lepo. Prija mi kada si na takav način pored mene. Kada me maziš.
PONČO: (smeje se) Mislio sam... kako si posle terapije?
ANI: Au... ma nisam se uopšte ispalila.
PONČO: Ej, sve je u redu. Kako si?
ANI: Pa ne znam kako misliš kako sam.
PONČO: Jesi bolje?
ANI: Mnogo bolje.
PONČO: Stvarno?
ANI: Aha. Prijalo mi je ovo. Da nekako istresem to iz sebe.
PONČO: Tako i treba da bude.
ANI: Znači... uspeo nam je ovaj prvi dan?
PONČO: Aha. Biće još takvih dana, ali bitno je da je ovaj uspeo, ne?
ANI: Da. Hvala ti.
PONČO: Za šta se zahvlajuješ bre?
ANI: Što me trpiš.
PONČO: To mi je posao.
ANI: A jel mogu da te pitam nešto, ali da mi iskreno odgovoriš?
PONČO: Možeš.
ANI: Bićeš iskren?
PONČO: Uvek sam iskren.
ANI: Da li bi me saslušao i da ti ovo nije posao? Da li bi se osećao i tada tako zaštitnički prema meni?
Nasmejao se i pomazio je po licu.
PONČO: Da. Znam da bih imao potrebu da te zaštitim i da ti pomognem. Možda ne bih znao kako, ali bih se svejedno trudio.
ANI: Stvarno? A zašto?
PONČO: Ti si nekako sva mila, što se kaže – brzo si mi se uvukla pod kožu.
ANI: (smeje se) Slični smo, znaš?
PONČO: Što?
ANI: I ti... pa i ti si se meni brzo uvukao pod kožu.
PONČO: (smeje se) Hvala ti!
ANI: Mogu da te zagrlim?
PONČO: Kad god poželiš.
Sklonila je ruke sa njegovih i zagrlila ga je oko struka. Provukao je ruke kroz njenu kosu i poljubio je u čelo. Naslonila je glavu na njegovo rame i udahnula njegov miris.
PONČO: (u sebi) Nisam mislio da će biti baš ovako... divna je.

Odmakla se od njega i uzela svoje stvari.
PONČO: Gde ćeš?
ANI: Pa... idem!
PONČO: Gde?
ANI: Kući.
PONČO: Nećeš mi pobeći tako lako.
Zbunjeno ga je pogledala i nasmejala se.
ANI: Ne razumem.
PONČO: Zaboravila si šta si mi obećala?
ANI: Koliko ja znam ništa ti nisam obećala.
PONČO: A nećeš da odemo na piće?
ANI: A to... pa... ako imaš vremena. Ja ga imam na pretek!
PONČO: Imam preostali deo dana slobodan.
ANI: Pa... vodiš me onda na piće?
PONČO: Samo da se sredim.
ANI: Šta ti imaš da se sređuješ?
PONČO: Pogledaj na šta ličim.
Odmerila je. Bio je normalno obučen. Farmerke i crna majica. Kosa uredno očešljana.
ANI: Ništa ti ne fali.
PONČO: Bar majicu moram da promenim.
ANI: Kako god hoćeš.
PONČO: Idem samo da je uzmem iz kola i vraćam se. Otključao je vrata i izašao.
Vratio se brzo. Skinuo je majicu. Pogledala ga je i bukvalno otvorila usta.
PONČO: (smeje se) Što si tako... iznenađena?
ANI: Pa...
Pocrvenela je.
ANI: Imaš prelepe ruke, al nisam znala da si skroz takav... divan.
PONČO: Ako je to kompliment hvala. Al nisam toliko savršen kakvim me opisuješ.
ANI: Zašto?
Okrenuo se. Na levom ramenu imao je ožiljak.
ANI: Šta je to?
Prišla je i dodirnula ožiljak.
ANI: Boli li te?
PONČO: Ne. To je samo ožiljak.
ANI: Od čega?
PONČO: Pa... smejaćeš se kad ti kažem.
ANI: A reci mi...
PONČO: I ja sam smotan kao ti. Mislim, slično.
ANI: I ti si proleteo kroz staklo pa dobio ožiljak?
Oboje su se nasmejali.
PONČO: Ne.
ANI: Nego?
PONČO: Nisam pazio kao što ni ti nisi pazila kada si zadobila tvoj ožiljak... na vratu.
Okrenuo se prema njoj, pomazio je po vratu i zadržao tu ruku.
PONČO: Bio sam tinejdžer i... malo sam zeznuo stvari.
ANI: Kako?
PONČO: Istetovirao sam se i onda kada mi se nije svidelo skinuo sam tetovažu.
Počela je da se smeje.
PONČO: Eto! Znao sam da će ti biti smešno!
ANI: (smeje se) A šta si imao istetovirano?
PONČO: Tek tada ćeš se još više smejati.
ANI: A reci miiiii...
PONČO: Neću.
ANI: Jel nećeš?
PONČO: Neću.
ANI: Onda ću ja da primenim neke metode i reći ćeš mi!
PONČO: Kakve metode?
ANI: Na primer, ove!
Počela je da ga golica. Smejao se i pokušavao da je zaustavi. U trenutku kada su njene ruke bile na njeogovim grudima, zaustavio je i zagrlio oko struka.
PONČO: Dosta! Reći ću ti.
ANI: Ako mi ne budeš rekao...
PONČO: Reći ću ti. Pa...
ANI: Alfonso, reci mi!
Vrata su se otvorila i Majte je ušla unutra. Pogledala ih je. Bili su zagrljeni i smejali su se.
MAJ: Alfonso!!!!!
Pogledali su u nju i odmah se udaljili.
PONČO: Zdravo, ljubavi...
MAJ: Nisam ja više tvoja ljubav!
PONČO: Daj, Majte. Za šta me ti smatraš?!
ANI: Ovaj... idem ja. Doći ću sutra na terapiju!
PONČO: Ne idi!!! Ostani ovde. Idemo na piće.
Pogledala ga je i očima pokazala na Maj.
PONČO: Ne brini se za Majte. Proći će je.
MAJ: Kako ti to pričaš o meni, a?! Kao da sam ja neki debil!!!
ANI: Ipak ja idem! Vidimo se sutra.
Izašla je.
PONČO: Što otera devojku?!
MAJ: Da li si ti poludeo?!
PONČO: Ne.
MAJ: O očigledno je da jesi! Poludeo si za njom!
PONČO: Ne pričaj gluposti.
MAJ: Ma nemoj!!! Tebi je ovo glupost? Što sam vas zatekla kako se zagrljeni mazite?!
PONČO: Nismo se mazili!!!
MAJ: I još si bio go!!!
PONČO: Presvlačio sam se!
MAJ: Ha, vrlo zanimljivo!!! Presvlačiš se, a ona pored tebe!!!
PONČO: Pokazao sam joj ožiljak!
MAJ: I onda te je ona verovatno zagrlila u fazonu – jadničak, kakav ožiljak ima!
PONČO: Majte, šta je sa tobom?!
MAJ: Šta je sa mnom?! Zateknem verenika kako se vata sa nekom ludačom i šta je sa mnom a?!
PONČO: Ne pričaj tako o njoj!!!
MAJ: Kako? A šta kao nije luda a?!
PONČO: Ne, nije luda!!!
MAJ: Ne zasmejavaj me, molim te. Ta devojka je prsla sa mozgom.
PONČO: Jedina ovde prsla sa mozgom si ti!!!
Obukao je majicu i krenuo ka vratima.
MAJ: Gde ideš?
PONČO: Šta te briga gde ja idem!!! Imam pravo da idem gde god hoću!!!
MAJ: Ne, nemaš ga!!!
PONČO: Aha, a da mi ga nisi možda ti oduzela?!
MAJ: Jesam!
PONČO: Mani me se više! Smiri se, pa ćemo razgovarati. Ne volim histerične osobe.
MAJ: Pončo, razumi me!!! Ona je lepša od mene, mlađa, bolja prilika!
PONČO: Ako ti sumnjaš u moju ljubav ne znam šta da ti kažem!
MAJ: Da, sumnjam!
PONČO: Onda ćemo lako završiti sa ovom farsom i ovom svađom.
MAJ: Misliš da će sve ostati na ovome?!
PONČO: Da, ostaće!!! Ovde je kraj! Majte, ozbiljno ti sada pričam. Napraviš li još jednom ovakvu scenu, samo još jednom, raskidam veridbu!!! Ne zanimaju me ni tvoji ni moji roditelji!
Okrenuo se i izašao iz kancelarije.

Sutradan Ani nije bilo na terapiji.
PONČO: (misli) Zašto kasni?
Okrenuo je njen broj mobilnog.
ANI: Pončo? O ne! Neću ti se javiti. Tako je bolje.
Sačekao je nekoliko minuta, pa je nazvao na fiksni.
ANI: Halo?
PONČO: Ne prekidaj.
ANI: Koga tražite?
PONČO: Anai, ne izgiravaj mi nešto, već mi samo...
Spustila mu je slušalicu. Uhvatila se za glavu i počela da plače.
ANI: Zar je moguće da mi je stalo do njega?! Ne mogu da podnesem ovo!!! Ja sam... o Gospode. Nemoguće je da zbog samo jednog... zaboravljam na Ukera.
Sedela je i razmišljala o Ukeru. Pončo je sedeo u svojoj kancelariji i razmišljao o njoj.
PONČO: (misli) Zašto nije došla? Kako li je? Da li je dobro?
... ANI: Imaš prelepe ruke, al nisam znala da si skroz takav... divan...
PONČO: (misli) Ili me se možda plaši? Možda misli da želim nešto od nje? Ali, ne želim!!!
...PONČO: Nego šta sam? Anai, jesi slepa ili nisi shvatila da smo se... ljubili?
ANI: A šta je tu grešno? Probali smo!!! Nismo odoleli, to ništa ne znači...
PONČO: Prestani više, Pončo!!! Možda jednostavno više ne želi da se leči!!! (misli) Ali, zar moj zadatak nije da je izlečim bilo šta bilo?
Ustao je i krenuo ka njenom stanu. Brzo je došao do njega. Udahnuo je i pozvonio.
ANI: Ideeem!!!
Otvorila je vrata, a da nije ni pogledala kroz špijunku. Čim ga je ugledala, pokušala je da zatvori vrata, ali bilo je kasno. Bio je snažniji i odgurnuo je od vrata. Ušao je u stan i zaključao vrata.
PONČO: Šta je sa tobom?
ANI: Izalzi iz mog stana!!!
PONČO: Neću dok mi ne objasniš...
ANI: (prekida ga) Nema tu šta da se objašnjava, Pončo. Ja ne želim više da se lečim!
Suze su joj išle niz obraze.
PONČO: Zašto?
Krenuo je ka njoj, da je zagrli, uteši...
ANI: Ne približavaj mi se!!!
PONČO: Samo mi objasni, to mi bar duguješ.
ANI: Jednostavno, ne možeš da me izlečiš!
PONČO: Otkud ti to? Zar si se tako brzo obeshrabrila? Ali, juče ti je bilo bolje.
ANI: Lagala sam te.
PONČO: Ja znam da nisi.
Pogledala ga je besno.
ANI: Dobro, šta hoćeš?! Šta hoćeš?!
PONČO: Samo hoću istinu!!!
ANI: Kakvu istinu?!
PONČO: Ani... da li nećeš da se lečiš više kod mene zato što to stvarno ne želiš ili zato što ti se sviđam?!
ANI: Štaaaaa?!
Prišla mu je i počela da ga udara.
ANI: Na šta ti ja ličim?! Na šta?!
PONČO: Stani!
Uhvatio je za ruke i stavio ih joj iza leđa. Bili su pripijeni jedno uz drugo.
ANI: Ostavi me!!!
PONČO: Neću!!!
ANI: Kako možeš tako nešto da me pitaš?
PONČO: Ani, ja sam psihijatar, dobro znam šta osećaš.
ANI: Šta osećam?! Šta?!
PONČO: Da ti se ja možda sviđam.
ANI: Naravno da mi se ne sviđaš!!! Pusti me na miru!
PONČO: Vidiš? Sviđam ti se.
ANI: I da mi se sviđaš šta ti tu možeš?! Ti si veren!!!
Pogledao je i nasmejao se.
ANI: Šta je smešno?
PONČO: Zašto mi odmah jednostavno nisi priznala?
ANI: Šta ti nisam priznala?! Ne sviđaš mi se.
PONČO: Hoćeš da te uverim da ti se sviđam?!
ANI: Daj, molim te!!! Kako da me uveriš?!
PONČO: Poljupcem.
ANI: Kako možeš?! I ti si kao psihijatar ?!
PONČO: Jesam, Anai! Jesam! Ali znaš šta?! Ja nisam nedodirljiv! I i ja grešim!
Pustio je i krenuo ka vratima. Otključavao ih je. Uhvatila se za glavu i prišla mu. Uhvatila ga je za ruku kojom je otključavao vrata. Okrenuo se ka njoj.
PONČO: Pusti me!!! Suviše si teška za mene... Izvini... nađi drugog doktora i... ne znam... ne...
Prekinula ga je poljupcem. Malim, nežnim poljupcem. Odmah se odmakla od njega. Nije znao šta da joj kaže. Gledao je u pod.
ANI: Sada... možeš da ideš. I ne vraćaj se.
PONČO: Misliš da posle ovoga želim da idem?
ANI: Ovo ne sme da se dešava.
PONČO: Moraš da se izlečiš.
ANI: Izlečiću se ja od toga sa Ukerom i sa postraumom. Ali, kako da se izlečim od potrebe da te zagrlim i poljubim svaki put kad te vidim?
Pogledao je razgoračenih očiju. Okrenuo se ka vratima i udario pesnicom o njih.
PONČO: Do đavola više sve!!!
ANI: Smiri se.
Okrenuo se ka njoj i uhvatio je za nadlaktice.
PONČO: Kako da se smirim?
ANI: Kako god, samo se smiri. Molim te. Ne želim da mislim da psihijatra dovodim do ludila.
PONČO: A ako je jedini način da se smirim... to da te poljubim i zagrlim... dozvolićeš mi to?
Klimnula je glavom. Pustio je i zagrlio je oko struka. Naslonio je čelo na njeno.
PONČO: Zašto... mora d abude ovako zajebano?
ANI: Ne psuj.
Nasmejao se.
ANI: Mora d abude tako, jer je jedino protiv čega ne možeš ljubav.
PONČO: A ovo naše je ljubav?
ANI: Nije još uvek. Ali, postaće.
PONČO: Misliš?
ANI: Znam.
Nije više mogao da izdrži. Poljubio je. Zagrlila ga je oko struka i pomerala ruke ka njegovim ramenima.
PONČO: Šta radim ovo?
ANI: Ono što ti treba. Ako ti ja trebam, tu sam.
PONČO: O... izvini... ja...
ANI: Ako ti ne trebam, pusti me.
Jače je zagrlio i ponovo poljubio. Pomazila ga je po licu.
ANI: Neobrijan si.
PONČO: Pa nisam to ni stigao kad sma sve vreme mislio o tome šta da radim.
ANI: Sa mnom?
PONČO: Da... šta da radim sa tobom, Ani? Šta?
ANI: Ništa. Idi sad odavde. I pusti me. Vreme leči sve rane. Izlečiće i ove moje.
PONČO: To je čista laž.
ANI: Šta je laž?
PONČO: Da vreme leči sve.
ANI: Mogu ja to bar da pokušam. Ako mi ne uspe... ja znam da si ti tu.
PONČO: A... jesi ti tu ako meni zatrebaš?
ANI: Da, jesam. Zvuči neobično, ali ja... pa stalo mi je do tebe.
PONČO: Hvala. I ti meni mnogo značiš. I uvek ćeš biti moj poseban... pacijent.
Oprostili su se uz zagrljaj. Nisu se poljubili, jer bi tako samo još više otežali.

Jedino šta ne može da se zaustavi je vreme. Ni ona nije mogla da zaustavi vreme, nije mogla ni da ga vrati, Pončo je otišao i pustila ga je. Ali, shvatila je na vreme koliko joj znači i shvatila je da je jedino što želi to – da se izleči. Razumela je da joj on više ne može pomoći, pa se odlučila za drugi način. Grupne terapije. Gledala je oglase i našla je jedan. Okrenula je taj broj.
DUL: Halo?
ANI: Dobar dan. Da li je to kancelarija... (čita sa papira) Doktorke Dulse Marije Espinoze Savinjon?
DUL: Dobar dan. Da, jeste. Ja sam Dulse.
ANI: Odlično. Htela bih da se raspitam o grupnim terapijama.
DUL: Naravno. Samo mi recite u čemu je stvar.
ANI: Pa bilo bi dobro kada bismo o tome mogli uživo da popričamo. Ne bih volela preko telefona da objašnjavam. Naravno, ako vi ne možete...
DUL: Naravno da mogu. Dođite kod mene danas. U tri popodne sam slobodna.
ANI: Na ovu adresu koja je data u oglasu?
DUL: Da. Može?
ANI: Hvala Vam puno! Biću tu u tri.
DUL: Nema na čemu. Samo mi recite kako se zovete da mogu da zapišem?
ANI: Anai U... Anai Đovana.
DUL: Anai Đovana. Okej, zakazano Vam je.
ANI: Hvala. Vidimo se! Do viđenja.
DUL: Do viđenja.
Anai se nasmešila i zapisala adresu ordinacije na jedan papirić.
ANI: Valjda će mi ovaj put uspeti.
Kris je izašao iz kuhinje i pogledao je.
KRIS: Otkud taj osmeh na tvom licu?
ANI: Pa... idem kod jedne doktorke, pa zato.
KRIS: Doktorke? A kod onog više nećeš?
ANI: Ne. Ne mogu.
KRIS: Možda je tako i bolje.
ANI: Nego... Kris, mogu da te pitam nešto?
KRIS: Šta god poželiš, mala.
ANI: Jesi ti zaljubljen u Majte?
Zbunio se i nasmejao se.
KRIS: Pa ne mogu da budem zaljubljen u osobu koju znam tako malo vremena.
ANI: Možeš. Znam ja tebe.
KRIS: Pa ako ti misliš da je tako, tako je. Neću poreći da mi se mnogo sviđa.
ANI: Stvarno? Sviđa ti se?
KRIS: Bilo je tu svačega sestrice.
ANI: Šta? Hoću detaljan izveštaj.
KRIS: Ne, ne.
ANI: A batooo...
Prekinula ih je zvonjava Krisovog telefona.
KRIS: Halo?
MAJ: Kris?
KRIS: Otkud ti?
MAJ: Pa... (plače) Rekao si da ćeš biti tu kad mi trebaš. Treba mi neko ko će me razumeti sada.
KRIS: Ali, šta se desilo?!
MAJ: On... Alfonso... raskinuo je veridbu.
KRIS: Šta?!
MAJ: To što si čuo.
KRIS: Kako je... mogao?! Au... hoćeš da se vidimo?
MAJ: Ako ti nije teško.
KRIS: Naravno da mi nije teško. Samo mi reci gde.
Zapisao je adresu na papiriću.
KRIS: Tu sam za pola sata. Smiri se i čuvaj se dok ne dođem, važi?
MAJ: Važi. Hvala ti. Ljubim te.
KRIS: Ćao.
Prekinuo je. Ani ga je zbunjeno gledala.
KRIS: Imam hitan sastanak.
ANI: Sa kim? Nije valjda sa Majte?
KRIS: (laže) Naravno da ne.
ANI: Pa sa kim onda ideš da se vidiš?
KRIS: Nebitno je.
Brzo se sredio i otišao. Anai je zbunjeno gledala za njim.
ANI: Au...
Ustala je i krenula ka svojoj sobi. Na polici je ugledala Ukerovu sliku. Uzela je i zagrlila.
ANI: Uker... tako mi nedostaješ. Želim ponovo da te vidim i da budemo zajedno.
Trgla se iz razmišljanja i spremila se. Odlučila je da ode kod doktorke, već je bilo dva, a nije želela da kasni. Izašla je iz stana i krenula na određenu adresu. Nije išla prevozom, jer joj je bilo blizu i prijala joj je šetnja. Smešila se prolaznicima, uživala je u lepom danu. Nije ni znala da je neko uhodi, da neko ide za njom i žudi za tim da je zagrli. Telefon joj je zazvonio i javila se.
ANI: Halo?
Niko joj nije odgovorio. Pogledala je broj, ali bio je skriven.
ANI: (misli) O Bože, Pončo. Ne moraš ovako da me mučiš.
Nastavila je sa šetnjom i ubrzo stigla do ordinacije njene nove doktorke. Pokucala je na vrata. Otvorila joj je mlada žena, njene visine, zgodna i crvenokosa.
DUL: Zdravo! Pretpostavljam da si ti Anai?
ANI: Ta sam.
Rukovale su se.
DUL: Uđi i raskomoti se.
Ušle su i sele na dve stolice.
DUL: Kako si? Nadam se da se ne ljutiš što ti ne persiram, obe smo mlade.
ANI: Ne, ne ljutim se. Nadam se da i ja tebi mogu da persiram.
DUL: Naravno.
ANI: Izvini što pitam, ali koliko ti imaš godina?
DUL: Svi se začude kad im to kažem. Imam dvadeset i pet godina, ali sam sve to završila sa dvadeset.
ANI: O... imam jednog... prijatelja. Isto je tako završio kao ti.
DUL: Kako se zove? Najverovatnije ga znam.
ANI: Alfonso. Alfonso Erera.
DUL: Pončo? O naravno da ga znam! Bili smo super drugovi na faksu.
ANI: (smeška se) Pa eto... svet je mali.
DUL: Kako ne... nego... kakva tebi terapija treba? Deluješ mi sasvim okej.
ANI: Pa... Ja... meni je umro muž. I imam postraumatske šokove. Posmatram to kao da je živ, kao da me nije ni napustio. Razumeš?
DUL: Naravno.
ANI: I želela bih grupnu terapiju ukoliko je to moguće.
DUL: Da, moguće je. Postoji takva terapija.
ANI: Odlično. A kada bih mogla da počnem sa tom terapijom?
DUL: Sutra. Sutra je sastanak grupe, mi to ne zovemo terapijom, jer se tu niko ne smatra ludakom. To su kao sastanci gde se olakšavaju problemi.
ANI: Stvarno? Koliko grupa ima članova?
DUL: Deset. Ti ćeš biti jedanaesta. Obično u jednoj grupi nema više od petnaest članova.
ANI: A jesu li žene mojih godina ili...?
DUL: Nažalost, skoro sve su tvojih godina.
ANI: Auć. Baš... tragično.
DUL: Čućeš i njihove priče. Veruj mi da ćeš se brzo izlečiti.
ANI: A tu nema muškaraca?
DUL: (smeje se) Misliš na članove grupe?
ANI: Aham.
DUL: Nema muškaraca. Samo ponekad svrati moj dečko... Upoznaćeš i njega, eto.
ANI: (smeje se) Pa dobro. Znači sutra dolazim?
DUL: Da. Sutra počinješ svoj novi život.