1
To su te 90te. Thu Feb 17, 2011 7:59 pm
WatsonㄨLovə.♡
Moderator
Moderator
To su te 90te.
Kako objasniti da su 'er maks' patike koštale 250 maraka, a 93% stanovništva radilo za 5 (pet) maraka mesečno?
Kako objasniti da su se te 'er maks' patike skidale sa dva šamara i vraćao si se kući bos - a možda i bez jakne u sred zime?
Kako objasniti da, kad si imao 'er maks' patike, najčešće nisi smeo da ih nosiš van svog kraja (ako ti ih dotle nisu skinuli u kraju).
Kako objasniti da je litar benzina vredeo kao i litar krvi? Ljudi su svoja kola noću nadgledali sa terasa sa oružjem da im neko sa crevom ne bi izvadio benzin koji je skoro nemoguće bilo nabaviti. I dobro poznati bonovi, par-nepar tablice, čekanje u redu po 2 km, spavanje u kolima, učestvovanje cele rodbine u čekanju za 20 litara. Odeš kući srećan jer znas da ćeš moći da odeš dvaput na posao i jednom izađeš sa devojkom kao pravi muškarac - u maminom autu. Šunku i salamu su videli samo oni koji su imali da daju 20 maraka za 100 grama.
Kako objasniti da u devedesetim ne bi postojala šansa da izađete sa danas trendi ajpodom i belim slušalicama na ulicu ili ne daj bože dopisivali se uporno sa nekim "strašno važnim" dok se vozite u nekom od 1400 autobusa gradskog saobraćaja. Onda ih je bilo ispod 250.
Kako objasniti džip vojne policije u pola 5 ujutro i gledati kako ti "dobrovoljno" odvode komšiju u atlet majici i trenerci za Vukovar i druge pičke materine za koje nikad nisi ni čuo? Pritom, taj komšija je samo 5-6 godina stariji od tebe. Koji se kasnije vratio... u sanduku.
Kako objasniti da su '92 na '93 ljudi ložili sopstveni parket da ne bi umrli od zime u centru (koliko god to nekom značilo) Beograda. I istina je, stari jesu jeli golubove, da ne bi umrli od gladi. U tom istom centru Beograda. Dok su na samo nekih stotinjak kilometara besnele posledice nečijih propalih politika. Noću, kad se smiri sve i nanese vetar, mogla je da se čuje grmljavina i kanonada velikih cevi. Neko je negde ginuo, neko je negde nekog ubijao.
Muzika koja je otrovala genetski kod i emotivno osakatila mlade ljude koji tome nisu mogli da se odupru. "Tada nije bilo izbora" - kažu. Itekako je bilo izbora. Uvek postoji izbor, samo možda nije odmah vidljiv u datom trenutku. I sad vidim "programske šeme" na raznim šit televizijama koje forsiraju približno sličan pakao kao onomad.
Trend uvlačenja trenerki, duksera, džempera u pantalone su doneli šabani koji su tih godina postajali opasni. Počeli su da dižu tegove, da izazivaju tuče, nose pištolje i ponašaju se kao najveće pičketine, bez skrupula i bez mrve poštovanja prema ikome. O harizmi neću ni da govorim. "Moda" koju su nametnuli, trajala je koliko i oni. Dve, tri, pet godina dok se međusobno nisu potrebili. Sada ostaje samo osećaj sažaljenja niskog intenziteta kad vidiš neku njušku na ulici koja izgleda kao da je teleportovana iz '93.
Kako objasniti istrebljenje mog, '76 godišta? Više od 75% je mrtvo - što od kriminalnih preferencija, što od droge. Ustvari, podvedimo ova dva pod isto. Ostali sitni procenti idu na one koji su imali šanse da se isele u neku normalnu zemlju koja može da im pruži normalne uslove za život i da žive normalno kao normalni ljudi. Ima i onih koji su preneli svoje plemenske ratove na zemlju koja im je pružila svoje gostoprimstvo. Ali o tome neću sad da trošim mastilo.
I dolazimo do šačice koja je živa i tu je gde je - tu i tamo zdravi (ako oduzmemo "Pakao košara"), neki imaju i brakove, ženu, decu... I kad sve sabereš i oduzmeš, računica se i dalje svodi na puko preživljavanje.
Devedesete su spomenik koji nosimo u sebi, jednom ljudskom užasu i patnji koja nimalo nije kul.
Kako objasniti da su 'er maks' patike koštale 250 maraka, a 93% stanovništva radilo za 5 (pet) maraka mesečno?
Kako objasniti da su se te 'er maks' patike skidale sa dva šamara i vraćao si se kući bos - a možda i bez jakne u sred zime?
Kako objasniti da, kad si imao 'er maks' patike, najčešće nisi smeo da ih nosiš van svog kraja (ako ti ih dotle nisu skinuli u kraju).
Kako objasniti da je litar benzina vredeo kao i litar krvi? Ljudi su svoja kola noću nadgledali sa terasa sa oružjem da im neko sa crevom ne bi izvadio benzin koji je skoro nemoguće bilo nabaviti. I dobro poznati bonovi, par-nepar tablice, čekanje u redu po 2 km, spavanje u kolima, učestvovanje cele rodbine u čekanju za 20 litara. Odeš kući srećan jer znas da ćeš moći da odeš dvaput na posao i jednom izađeš sa devojkom kao pravi muškarac - u maminom autu. Šunku i salamu su videli samo oni koji su imali da daju 20 maraka za 100 grama.
Kako objasniti da u devedesetim ne bi postojala šansa da izađete sa danas trendi ajpodom i belim slušalicama na ulicu ili ne daj bože dopisivali se uporno sa nekim "strašno važnim" dok se vozite u nekom od 1400 autobusa gradskog saobraćaja. Onda ih je bilo ispod 250.
Kako objasniti džip vojne policije u pola 5 ujutro i gledati kako ti "dobrovoljno" odvode komšiju u atlet majici i trenerci za Vukovar i druge pičke materine za koje nikad nisi ni čuo? Pritom, taj komšija je samo 5-6 godina stariji od tebe. Koji se kasnije vratio... u sanduku.
Kako objasniti da su '92 na '93 ljudi ložili sopstveni parket da ne bi umrli od zime u centru (koliko god to nekom značilo) Beograda. I istina je, stari jesu jeli golubove, da ne bi umrli od gladi. U tom istom centru Beograda. Dok su na samo nekih stotinjak kilometara besnele posledice nečijih propalih politika. Noću, kad se smiri sve i nanese vetar, mogla je da se čuje grmljavina i kanonada velikih cevi. Neko je negde ginuo, neko je negde nekog ubijao.
Muzika koja je otrovala genetski kod i emotivno osakatila mlade ljude koji tome nisu mogli da se odupru. "Tada nije bilo izbora" - kažu. Itekako je bilo izbora. Uvek postoji izbor, samo možda nije odmah vidljiv u datom trenutku. I sad vidim "programske šeme" na raznim šit televizijama koje forsiraju približno sličan pakao kao onomad.
Trend uvlačenja trenerki, duksera, džempera u pantalone su doneli šabani koji su tih godina postajali opasni. Počeli su da dižu tegove, da izazivaju tuče, nose pištolje i ponašaju se kao najveće pičketine, bez skrupula i bez mrve poštovanja prema ikome. O harizmi neću ni da govorim. "Moda" koju su nametnuli, trajala je koliko i oni. Dve, tri, pet godina dok se međusobno nisu potrebili. Sada ostaje samo osećaj sažaljenja niskog intenziteta kad vidiš neku njušku na ulici koja izgleda kao da je teleportovana iz '93.
Kako objasniti istrebljenje mog, '76 godišta? Više od 75% je mrtvo - što od kriminalnih preferencija, što od droge. Ustvari, podvedimo ova dva pod isto. Ostali sitni procenti idu na one koji su imali šanse da se isele u neku normalnu zemlju koja može da im pruži normalne uslove za život i da žive normalno kao normalni ljudi. Ima i onih koji su preneli svoje plemenske ratove na zemlju koja im je pružila svoje gostoprimstvo. Ali o tome neću sad da trošim mastilo.
I dolazimo do šačice koja je živa i tu je gde je - tu i tamo zdravi (ako oduzmemo "Pakao košara"), neki imaju i brakove, ženu, decu... I kad sve sabereš i oduzmeš, računica se i dalje svodi na puko preživljavanje.
Devedesete su spomenik koji nosimo u sebi, jednom ljudskom užasu i patnji koja nimalo nije kul.
