Home sweet home

Dođe do njene kuće nekih sat vremena posle škole pošto mu je trebalo više vremena da stigne jer je išao pešaka. Pokuca.

Otvori vrata.Na sebi ima crnu trenerku,belu majcu na bratele,a preko gornji deo trenerke koji je otkopcan.Pogledala je u njega iznenadjeno,nakon nekoliko trenutaka je uspela da savlada iznenadjenje i nasmesila se nekako podrugljivo kao i ono vece u klubu kad ga je prvi put videla nakon toliko vremena "Zdravo Roberte,otkud ti?"

"Nemoj ti meni zdravo," odgurne je levom rukom sa vrati i uđe u kuću ne gledajući u nju.

Pogleda sokirano za njim pa zatvori vrata.
"Trebas nesto?" kaze tonom koji odgovara njegovom.

"Hoću da znam šta ti je ono značilo?" pokaže na svoju jaknu.

"Jesam li to ja uradila?" upita praveci se blesava

"Ne, ja sam prošao kolima kroz baru i uprskao samog sebe. Naravno da si ti."

"Prestani tako da mi se obracas!" kaze besno. "Sta je trebalo da znaci? Nije nista trebalo da znaci.Ne moze se desiti slucajno?" kaze i dalje besna,ali malo blazim glasom.

"Pa znao bih da je bilo slučajno, kao što sad znam da nije bilo. A tu je i tvoj podrugljivi odgovor odmah posle prskanja."

"Kakav podrugljivi odgovor?" stavi ruke u dzepove da ne dodje u iskusenje da nesto uradi sa njima. "Dobro eto znas da nije bilo slucajno,i sta sad?"

Polako podigne ruke u vis pazeći na povređenu ruku i napravi navodnike u vazduhu citirajući je od reči do reči "'E pa eto ti sad gospodine.'" spusti ruke i pogleda je "Ništa samo sam hteo da mi i sama kažeš da nije."

Protrlja se po celu pomalo postidjeno jer nije zanala da je to cuo.A onda prekori samu sebe,sto bi se zaboga ona osecala postidjeno ako on nije nakon onoga,pa ga pogleda.

Gledao je u nju čekajući da nešto odgovori, ali pošto ništa nije rekla smatrao je razgovor završenim pa se uputio ka izlaznim vratima.

Uhvatila ga je za levu ruku pre nego sto je uspela da se iskontrolise "Roberte stani..." a potom povukla ruku kao opečena.Nije znala sta da kaze.Nije mogla da smisli neku smislenu recenicu.Zbog cega sam ga dodjavola zaustavila? Pitala se panicno prebiruci u glavi za nekim pitanjem.

Podigao je pogled i zagledao se u nju čim je osetio njenu ruku na svojoj. Želeo je da je tu i ostavi jer mu je prijao njen dodir pa mu je zasmetalo kada ju je odmah sklonila "Reci."

"Ja...ja" Duboko je udahnula i u tome trenutku se setila njegove ruke "Ja,trebala bih da ti sredim to" klimnula je glavom prema njegovoj ruci. "Moglo bi da se inficira." promrmljala je.Zelela je da drzi njegovu ruku u svojoj pa makar samo da bi mu ocistila povredu,i to je bio neki izgovor. Kako jadno. pomisli u sebi. I sad kad ti kaze da ides do djavola nemoj da se cudis,o cemu ti uopste razmisljas? Govorila je sama sebi.

Pogledao je u svoju ruka kad je video njen pogled "A što bi ti trebala to da središ? Mogu i sam. Nisam nesposoban. I baš me briga i ako se inficira. Moj problem, a ne tvoj," znao je da je bio grub, ali samo tako je uspevao da se brani od nje, a i sebe. "A i rekli smo da ćemo ostaviti jedno drugo na miru."

"Da rekli smo" kaze tiho i klimne glavom ni malo iznenadjena njegovim nastupom "A onda ti odlucis da dodjes na moja vrata." kaze povracajuci svoju zajedljivost.Bilo joj je lakse da bude zajedljiva,drska i sarkasticna nego da ponovo bude tuzna i povredjena.

"Pa izvinjavam se zbog toga. Evo sad ću izaći i isbrisaću iz svog sećanja gde živiš. Tako da možeš biti sigurna da nikada više neću doći ovamo," ode do vrati i još jednom je pogleda Zaboravi je već jednom. Biće ti bolje, nego da mučiš sebe.

Pogleda u njega tuzno pa brzo skrene pogled,pre nego sto uspe da vidi to.
"Zbogom." Promrmlja tiho.Ni sama nije znala da li je mogao da je cuje ili ne.

"Zbogom," otvori vrata, izađe i zatvori ih za sobom. Polako siđe niz stepenice i uputi se ka svojoj kući.

"Ahhg" promrmlja besno jer joj cak nije ostavio ni zadovoljstvo da zalupi vratima za njim.

Parkira auto ispred kuće. Okrene se ka njoj "Evo stigli smo."

"Mhhm" promrmlja ne pomerajuci se.